O
isterivanju đavola ili, kako sveštenici više vole da kažu, zlih duhova,
Srpska pravoslavna crkva nerado govori. Iako se takvi sluičajevi
pedantno beleže u crkvenim spisima, samo najhrabriji sveštenici govore o
toj temi. - See more at:
http://www.nadlanu.com/pocetna/info/srbija/ISTERIVANJE-DjAVOLA-U-BEOGRADU-Dva-slucaja-egzorcizma-na-Cukarici.a-261663.291.html#sthash.Po5KJ9Mh.dpuf
O isterivanju đavola ili, kako sveštenici više vole da kažu, zlih duhova, Srpska pravoslavna crkva nerado govori. Iako se takvi slučajevi pedantno beleže u crkvenim spisima, samo najhrabriji sveštenici govore o toj temi.
Sveštenik i sektolog Slađan Mijaljević objašnjava da mnogi sveštenici to odbijaju i da u Srbiji ima premalo egzorcista, ali da su po tome na ovim prostorima najpoznatiji Ostrog, Pećka patrijaršija i manastir Ilinje u Šabačkoj eparhiji.
„To su strašni prizori i duhovno lice mora da bude veoma jako. Za vreme obreda onaj u koga je đavo ušao vrišti, bacaka se, govori na stranim jezicima i bori se. Kad nečastivi izađe iz osobe, ona se najčešće ničeg ne seća“, priča Mijaljević i priseća se kako je izgledalo isterivanje đavola iz čoveka, posle 12 godina posednutosti.
Kako je naveo, “žrtva đavola” se posle isterivanja nečastivog iz njega sećala samo 5 meseci od svih tih 12 godina.
„Većina onih u koje uđe sotona su pripadnici nekih sekti“, ističe Mijaljević.
Verski analitičar Draško Đenović smatra da egzorcizam nije u velikoj meri zastupljen u Srbiji i da SPC nema ovlašćene i školovane egzorciste.
„Egzorcizam je sastavni deo hrišćanstva, ali koliko je to zastupljeno kod nas nije poznato, jer se o tome slabo javno govori. Taj običaj je više zastupljen kod katolika, a naš narod se više oslanja na vračare i magove“, napominje Đenović i dodaje da se ranije pričalo da Srbi iz ovakve nužde idu u Crnu Goru kod nekog hodže koji isteruje đavole iz muslimana i pravoslavaca.
Izvor: Beograd.in
Slavko Božić iz crkve Svetog Đorđa na Čukarici bio je svedok dva slučaja isterivanja đavola. Pošto su u pitanju bila deca koju su zaposli zli duhovi, njegovo iskustvo je bilo traumatično.
- To stvarno izgleda strašno! Kad počne napad deca bacaju glavu čas levo, čas desno i mlate rukama na sve strane. Veoma teško se obuzdavaju. Ponašaju se kao da su poludeli. Ni sami ne znaju šta rade, a ni vi ih ne možete kontrolisati. Srećom, samo dva puta sam tako nešto video - rekao je Božić za portal Nadlanu.
Crkva se protiv zlih duhova bori na svoj način, ali u ovakvim situacijama se nekad obraćaju i nauci za pomoć.
- Mi smo se molitvom borili da oteramo zle duhove. Ako to ne pomogne u potpunosti mi imamo i naše savetovalište gde ti ljudi mogu popričati i sa psiholzima, pozvati nauku u pomoć. U oba ova slučaja smo na kraju pomogli toj deci - konstatuje Božić.
Izvor: Na dlanu
Internet arhiva
Egzorcizam u Srpskoj pravoslavnoj crkvi
Pre nekoliko godina je NIN objavio ekskluzivnu reportažu na ovu temu. Prenosimo jedan njen deo:
"Služba jeleosvećenja, za ozdravljenje duha i tela, kako zvanično kaže sveštenik, odnosno isterivanja nečastivog iz opsednutih, što vernici znaju da je slučaj, tek je počinjala. Ispostavilo se da to i jeste bilo najjezivije.
- Ne bavimo se egzorcizmom - priča uoči službe otac Isaija, starešina dvadesetak godina starog manastira Ilinje, kod Šapca. - Ovo je služba u kojoj pomažemo bolesnima. Ali videćeš već - kaže zagonetno. Kasnije, za večerom, posle službe, kada sam video, ipak me, reklo bi se slavodobitno, pita: „Je li ovo egzorcizam ili nije?“. Za vernike, nema sumnje. Otac Isaija je jedan od retkih koji ima božji dar isterivanja nečastivog.
Napred, uz oltar, desetak bolesnih, ili opsednutih. Dva mladića pomalo se trzaju i iskeženo, bezglasno se smeju, jedan me zaista nekako demonski gleda u oči, a pogled mu je sutradan bio blag; jedna nesrećnica potpuno izobličenog lica („to joj je on uradio“, „ko“, „pa taj što uđe u njih“);
Pevanje, jecanje, molitve
Najgore je onoj što je na početku kriknula. Dok traje čitanje jevanđelja, s beskrajnim, naizmeničnim pevanjem „Gospodi pomiluj“, ona viče, jeca, zaista kao iz filma izobličenim glasom, dubokim, krkljavim, paklenim, mrmlja nerazumljivim jezikom, ili zaurla: „Zašto me stalno mučiš?“ Služba traje satima, četiri ukupno, a takvi ispadi traju po nekoliko rečenica, desetak puta, možda. U međuvremenu, nesrećnica grca, guši se i grči, lica deformisanog od bola i muke, kakvo ni Holivud ne zamišlja.
Kada smo po četvrti put svi čučnuli, držeći se jedno za drugo, a oni najbliži sveštenicima Isaiji i Dragoradu sa glavama ispod njihovih ogrtača, pošto nam je svima u crkvi četkicom namočenom u ulje posle svakog čučanja nacrtao krst na čelu i nadlanicama, prišao je toj nesrećnici i uhvatio je rukama za glavu. Malo je vikala, pa se smirila, klekla, još ju je malo tako držao, pa se pomerila u ćošak i mirno sedela još tri čitanja jevanđelja...
Tajni spisi isterivača duhova SPC
Ručni zapisi s misterioznim duhovnim recepturama za isterivanje đavola pronađeni su nedavno, kao deo dragocenog Zbornika molitvi za izgnanje besova,koji potiče izsela Pribinić u Republici Srpskoj
Molitva za izgnanje nečistih sila
U zaboravljenim sobama punim starih bogoslužbenih i matičnih knjiga, u parohijskom domu kod Teslića, pronađen je rukopisni molitvoslov, star dvesta godina. Pažljivo prepisivan u eri štamparstva, papir krije tajne molitve za isterivanje nečistih duhova, koje su se prenosile u poznatim svešteničkim porodicama, sa oca na sina. Ručni zapisi sa misterioznim duhovnim recepturama za isterivanje đavola, pronađeni su nedavno, kao deo dragocenog Zbornika molitvi za izgnanje besova,koji potiče izpitoresknog selaPribinić u Republici Srpskoj.
Zbornik molitvi predstavlja retko otkriće o egzorcizmu kojima su se bavili sveštenici i monasi Srpske pravoslavne crkve. Sada se taj spis čuva u biblioteci i arhivi Eparhije zvorničko-tuzlanske u Bijeljini. Početkom februara, istraživači Arhiva SPC obilazili su region bivše Jugoslavije, kako bi otkrili nepoznatu arhivsku građu po eparhijama, koja treba da se smesti u jedinstveni depo koji se trenutno nalazi u zvoniku Crkve Svetog Marka u Beogradu. Stari zapisi o isterivačima nečistih duhova, koji su iz grešnika isterivali crkveni duhovnici ne iznenađuju direktora Arhiva Srpske pravoslavne crkve Radovana Pilipovića, koji podseća da je takva verska praksa opisana u naučnoj, bogoslovskoj, etnološkoj i istoriografskoj literaturi.
– Egzorcizam nije bio zastupljen u našoj Crkvi u tolikoj meri kao kod rimokatolika, ali je dokumentovan u bogosluženju i starim rukopisima. Duhovni problemi ljudi upućivali su da se oni obraćaju svešteniku, naročito u stara vremena. Tada se često brisala granica između ortodoksije, to jest učenja Crkve i sujeverja. Narodu je uvek bilo lakše da kroz očitanu molitvu ili osveštanu stvar dođe do duhovne zaštite, nego da sprovodi moralne imperative jevanđelja – kaže Pilipović koji je bio vođa grupe istraživača koji su putovali regionom, u potrazi za izgubljenim spisima. Ako su nekada samo sveštenici i monasi imali monopol nad isterivanjem nečastivih, jer su bili jedini dorasli toj duhovnoj borbi, ni danas savremeni svet nije lišen te dileme, pa vernici često zovu sveštenike da im osveštaju automobile, poslovne prostore ili stadione. Čak je i patrijarh Irinej osveštao tržni centar u Nišu, oteravši konkurenciju sa rafova.
Pilipović kaže da postoji stara praksa osveštanja useva, njiva, stada, blagosiljanje pčelinjaka, bunara i svega onoga što vapi, kako bi se reklo, za duhovnom nadogradnjom.
– Danas ne postoje isterivači đavola u SPC, ali su prisutni jaki duhovnici, ljudi sa moralnim kredibilitetom i iskustvom, koji kroz pouke i svoj lični primer pružaju utehu i popravljaju kvalitet savremenog, ubrzanog života koji nudi mnoga iskušenja. Jedno od tih iskušenja je pristati na lažnu podelu na duhovno i svetovno. Čovek u totalitetu treba da teži svetinji i da živi po svetinji, a onda ni materijalni blagoslov neće izostati – poručuje direktor arhiva SPC.
On se zadovoljno osmehuje nad otkrićem o „isterivačima đavola”, koje mu je samo učvrstilo mišljenje da je organizovana arhivistička delatnost i sređivanje arhivske građe preko potreban egzorcizam za našu domaću sredinu koja ne vodi dovoljno računa o svom kulturnom nasleđu i arhivskoj baštini. Tako je u mestu Pecka kod Mrkonjić Grada,u Bratskoj kući, parohijskom domu gde se održavaju zajednička slavlja meštana iz okolnih zaseoka, pronađena gomila starih spisa s kraja 18. veka, koja su, u toj zabiti, sticajem čudnih okolnosti, ostala sačuvana od uništenja koje su donosili ratovi. Ali, to je bila samo slučajnost, ili dobra volja istorije.
Manji parohijski centri, planinske parohije po Srbiji i Bosni i Hercegovini, koje je sa svojim saradnicima obilazio Radovan Pilipović, čuvaju u svojim hramovima, podrumima i zvonicima, kao i parohijskim domovima, dokumentacijski materijal od izuzetnog značaja. Arhiv treba da bude „spisohranilište”, čuvarno mesto temeljitih spisa za istoriju države, naroda i crkve.
Parohije koje sunaučnici obilazili smeštene su često u planinskom bespuću, što samo pokazuje da se tamošnja skrivena arhivska građa, savršeno uklapa u veliki ram koji pruža dokumentacija iz centralnih crkvenih tela i organa, sada smeštena u Beogradu. Potraga za dokumentima, pokazala je i nešto drugo: istorijske i ideološke paradokse nacionalne istorije. Tako je jedini sačuvani celoviti arhivski fond Srpske pravoslavne parohije u Bosanskoj Krajini upravo sačuvan zahvaljujući partizanskom pokretu otpora. Reč je o dokumentima iz mesta Prekaja, između Glamoča i Grahova, koje su pre paljenja hrama od strane ustaša 1941. godine meštani sakrili u prirodne šupljine krečnjačkih stena na Šator planini. – Kulturna baština srpskog naroda u velikoj meri je odnegovana u crkvenim krugovima. Međutim, ništa nije toliko u kulturnoj baštini crkvenog porekla zanemarivano i zapostavljano kao pitanje arhivske građe – podseća Pilipović.
On je zaista u pravu. Crkveni arhiv uzvoniku Crkve Svetog Marka u Beogradu, jednog od najznačajnijih hramova prestonice, jeste paradigma koja važi i za druge eparhije, kako u Srbiji tako u regionu. Ni svetovne ni duhovne vlasti ne shvataju istorijski značaj dokumenata, ne razumeju važnost pisane reči i vrednosti onoga što je zapisano u aktima, arhivalijama i starim spisima.
Ta dragocena svedočanstva, poput egzorcističkih rituala i molitvi, ili priča o crkvenom arhivu koji su spasili partizani u bosanskoj nedođiji, nažalost, pretvaraju ogromne količine pisanih tragova o srpskoj nacionalnoj prošlosti u skladišta hartije, a ne u prepoznatljivo i upotrebljivo kulturno dobro. Pilipović smatra da su sasvim dovoljna simbolična ulaganjanovca u galerijske prostore velikih crkava, zvonika i neiskorišćenih prostora između masivnih zidova, koji mogu da budu pretvoreniu depoe, riznice i skrivnice.
Aleksandar Apostolovski, Politika
0 коментара:
Постави коментар