Srpska pravoslavna crkva 7. oktobra slavi Svetog Simona Monaha, odnosno prvog srpskog kralja Stefana Prvovenčanog, za koga će, kao i za njegovog oca, vlast biti nešto što protiče i što prolazi ukoliko se ne uokviri večnim – verom i crkvom, a na kraju monaškim zavetom i oreolom svetosti. O Stefanu Prvovenčanom nedavno je, iz pera Luke Mičete, objavljena zanimljiva knjiga koju ovde predstavljamo...
Posle knjiga o Stefanu Nemanji i Stefanu Dečanskom, publicista Luka Mičeta upotpunio je ciklus životopisa srpskih srednjovekovnih vladara pričom o Stefanu Prvovenčanom ("Biografija prvog srpskog kralja ili zašto Srbi nisu katolici"), za koga kaže da je „vo vjeki obeležio i usmerio srpski narod davši mu temelj na kome je sve posle zidano, često potom rušeno, ali opet iznova građeno...".
Srpska pravoslavna crkva Stefana Prvovenčanog naziva Simon Monah prepodobni i slavi ga kao svetitelja 7. oktobra. Bio je vladar srednjovekovne Raške koju je uspeo da podigne na status kraljevine, stariji brat osnivača autonomne Srpske arhiepiskopije Save Nemanjića - Svetog Save, autor „Žitija Stefana Nemanje“ - prve srpske celovite hagiografije, graditelj manastira Žiča...
Istoričari su zabeležili da je na srpski presto došao spletom istorijskih dogadjaja, tudjom zaslugom, ali i da je sve šo se zatim dogadjalo bilo isključivo plod njegovih izuzetnih sposobnosti, zbog kojih verovatno i jeste najznačajniji i najdarovitiji vladar od svih Nemanjića. Ipak, umro je kao kaluđer Simon. Kao i njegov otac Stefan Nemanja, bio je od onih vladara koji su, kako veli Efrem Sirin, crkveni otac iz četvrtog veka, „zaspali u Hristu“ kao monasi.
Uostalom, kaže Mičeta, još kao princ se na očevom primeru uverio u varljivost vlasti:
"Za Stefana Prvovenčanog, kao i za njegovog oca, vlast će biti nešto što protiče i što prolazi ukoliko se ne uokviri večnim – verom i crkvom, a na kraju monaškim zavetom i oreolom svetosti. Savino (brat Sveti Sava - prim. S.M.) uzorito podvižništvo podsećalo je svakodnevno Stefana na granice vladarske moći iako mu je tu istu moć bezrezervno učvršćivalo... Stefan Prvovenčani je živeo za Državu, a Sava za Crkvu. Međutim, nema spora da bez Stefanovog dela ne bi bilo ni Savinog. Ne bi bilo Srbije... Još u punoj snazi, još veliki i odvažni kralj, on skrušeno diže pogled ka nebesima očekujući božju milost – gradeći slavni manastir Žiču, manastir gde će na kraju počivati njegove svete mošti."
Kada je Stefan Prvovenčani molio brata Savu da ga zakaludjeri, ovaj je to odbio shvatajući svu njegovu veličinu i značaj za srpski tron. Kasnije ga, medjutim, čudesno vraća u život, praktično iz mrtvih, što se Svetom Savi pripisuje kao jedno od čuda, i zamonašuje kao Simona. Posle smrti, Stefan Prvovenčani se tri puta javio u snu sopoćanskom igumanu, a zatim i pećkom patrijarhu Pajsiju, koji je sa raškim mitropolitom Josifom otkopao kovčeg i našao u njemu kraljevo nedirnuto telo, kao potvrdu "svetlosti i čudotvornosti".
Životopis prvog srpskog kralja Luka Mičeta ispusuje detaljno, sa mnogo pojedinosti i korišćenih izvora, zahvaljujući čemu čitalac oseća i duh vremena (mnogima će, recimo, biti zanimljive priče o o bogumilima, o prvoj srpskoj kraljici Ani Dondolo, o Žiči i njenim relikvijama...). Ne sumnjamo da će knjiga, u izdanju Lagune, i vama biti dovoljno interesantna.
Slavoljub Marković
0 коментара:
Постави коментар