Moglo bi se reći i - povratak u prošlost. Čni se, ipak, ne tako daleku, jer te stvari koristimo i danas, samo su one malo (ili malo više drugačije). U Kruševcu je, naime, otvorena izložba suvenira i starih zanata...
Piše Slavoljub MarkovićObično volimo da se pozivamo na tradiciju. Baš zato što nismo i ne možemo bez korena. A u njoj je bilo i abadžija i arakijadžija, bičakdžija i bombondžija, demirlija i kazaza, koltukčije i kundurdžije...
Hm, ništa vam sa gornjim rečima nije jasno? Kako i bi, kada ih je već davno pokrila prašina zaborava. Arakadžije su, recimo, bili majstori za izradu fesova, bičakdžije su pravile noževe, demirlije su issto što i stari kovači, kazazi su pravili tesktilne ukrase, konce, dugmad i gajtane, a zahvaljujući koltukdžijama narod je imao šta da stavi pod glavu - jastuk. Za bombodžije shvatatte ko su bili, jedino što ni njih danas nema, da posluze onim šarenim bombonama i staklenih tegli na starim tezgama...
Bilo i - ne zboravilo se, mogao bi da glasi svojevrsni moto izložbe suvenira i starih zanata, koja je u Kruševcu otvorena po drugi put, u okviru Vidovdanskih svečansti, koje se u ovom gradu održavaju tokom meseca juna, uoči Vidovdana. I to baš u Miličinoj ulici, podno Lazarevog grada (iz doba kada je Kruševac bio prestonica Srbije), nazvanoj po čuvenoj srpskoj kneginji.
Uvestvovala su razna etno društva iz cele Srbije, koja čuvaju sećanje na rspku prošlost oličenu u tim konkretnim proizvodnim detaljima, jer i tada se živelo i za taj život pravilo što-šta - od obuće i odeće do svakojakih pomagala neophodnih za svakodnevni život.
Na različitim punktovima starog grada prikazuje se radnja i kostim iz vremena Lazarevog carstva. Likovi su istorijski poznati (knez Lazar, kneginja Milica, Despot Stefan Lazarević), i oni koji odslikavaju srednjevekovni život (žongleri, muzičari, mimetičari, zanatlije, stanovnici...). Pa bude i muzike, bez koje se očigledno ni tada nije moglo, ili nije želelo...
Na trpezi se, recimo, pored raznih đakonija, nadju i bungur, glavno jelo od mesa i pšenice, ali i pečenje od divljači. Iz krčaga se služi medovina i župsko vino iz kneževskog podruma.
U večernjim satima, donžon kulu starog grada, od kojeg su na žalost do danas ostali tek simbolični ostaci, osvetle baklje, a pozorišna trupa istinskih zaljubljenika u viteštvo, careve i princeze piokuša da nekim novim generacijama, rođenim u prestonom gradu kneza Lazara, dočaraju delić života unutar zidina stare srpske prestonice.Tempiranje neobičnog sabora baš na vreme oko Vidovdana ovde svakako nije slučajno, jer taj dan za Kruševljane već dugo ima izuzetan značaj, pa je odnedavno postao i gradski praznik. Kruševljani su vezani za kult svetog kneza Lazara koji je upravo odavde vladao i koji je odavde poveo srpsku vojsku u znamenitu kosovsku bitku.
Dvor kneza Lazara u Kruševcu bio je stecište obrazovanih i učenih ljudi, umetnika, zografa i zlatara. Otuda, verovatno, i sklonost Lazareve dece prema umetnosti. Sačuvane su neke pesme despota Stefana, poetsko pismo najstarije Lazareve ćerke Jelene, a neki stihovi pripisuju se i samoj kneginji Milici. Ovome je dosta doprinela i poznata monahinja Jefimija. Učitelj Lazareve dece bio je, svakako, i monah Danilo, kasnije patrijarh Danilo III, autor Povesnog slova knezu Lazaru, zatim znameniti biograf Konstantin Filozof i drugi.
Neki od eksponata iz Lazarevog doba čuvaju se i u ovdašnjem Narodnom muzeju, smeštenom nedaleko od crkve Lazarice, a zanimljivo je da je tek pre nekoliko godina (2002.) u crkvu donet i deo moštiju osnivača grada, svetog kneza.
(Prenošenje ovog teksta sa Astro sajta nije dozvoljeno!)
0 коментара:
Постави коментар