Baba Marta je pojam nastao kao perosnifikacija mesec marta, njegove varljive prirode i nepredvidivih meteoroloških prilika. „Baba Marta“ garantuje nevreme i kada mu nije vreme i sreće se kod gotovo svih slovenskih naroda.
 |
| Ilustracija: naissus.info |
Mart je dobio ime po rimskom božanstvu rata – Marsu. Zato se ovaj mesec smatra naročito povoljnim za vojna dejstva. Mart se kod Srba, kao i kod nekih slovenskih naroda, naziva još i blagoveštenjski mesec, marta, Suhi, brezen i letnik, a u starosrpskom i derikoža., piše Istorijski zabavnik.
Srbi ovaj mesec zamišljaju kao ćudljivu babu koja lako menja mišljenje - ta "baba”, zove se Marta. Otuda, u martu može da napada veliki sneg, ali i da iznenada otopli i ogreje kao da je već leto. Zato narod kaže: "Bolje da te zmija ujede, nego da te martovsko sunce ogreje".
Koliko god znao da bude neprijatan, njen bes i nije tako neopravdan.
Prema narodnom verovanju, Baba Marta je oličenje proleća, ponovnog rađanja, novih zamisli i, kao najvažnije, neophodnosti sklada u prirodi i životu ljudi. Kad toga nema, ona na zemlju, kao neka zabrinuta baka, pošalje sneg da opomene unuke kako treba da pripaze na ponašanje.
Prema drugom predanju Deda Sečko (januar) se zaljubio u Baba Martu pa joj je u znak ljubavi, poetično slao pahulje da njima okiti svoj prolećni dom.
Kako god Baba Marta je prilično nepredvidiva, baš kao i ovo vreme sada.
Baba Marta zapravo nikada nije postojala. Nije reč o nekom mitološkom biću ili božanstvu, već je to personifikacija čitavog meseca i njegove nepredvidive prirode.
Iako je ovde reč o srpskom verovanju, baba Marta se sreće kod gotovo svih slovenskih naroda. Kako je i ona dobila ime po bogu rata Marsu verovanje kaže da je okrutna na njega, ali da ume da bude i topla i mila zbog proleća koje najavljuje.
Legenda kaže da je baba marta nekada stalno bila mila i draga starica. Ipak, jednog dana kralj Numa Pompilije rešio je da martu oduzme prvo mesto u kalendaru dodavši ispred još januar i februar.
Ovo je toliko naljutilo "prvu damu kalendara" da je od tog doba postala ćurdljiva i hirovita. I tako je ostalo sve do današnjih dana.
Koreni mita o Baba Marti zalaze veoma duboko u istoriju. Mart je bio mesec kada su muškarci, posle zimskog sna, često kretali u vojne pohode.
Žene, nesrećne i uplašene za svoje muževe, pravile su male vunene figure kao amajlije protiv zlih duhova. Lutkice su ujedno imale zadatak da umilostive Baba Martu kako ne bi često menjala raspoloženje.
Crveno-bele lutkice prema verovanju donose zdravlje, sreću i dug život. U seoskim sredinama martenicama se ukrašavaju stabla voćaka kako bi godina bila što plodnija.
Pižo i Penda su imena dve male lutke od vune tipičnog bugarskog martenitca. Pižo je muška lutka, obično u beloj boji, a Penda je ženska lutka u suknji, obično u crvenoj boji. Slična tradicija postoji u Makedoniji, pojedinim delovima Grčke i Rumuniji.
Taj običaj i danas se zadržao kod Bugara, ali i na jugu Srbije. Sem što celog prvog dana marta ne skidaju osmeh s lica, Bugari jedni drugima daruju vunene narukvice ili lutkice koje prema martu i nose ime – „martenice”.
Po običaju „martenica” se pravi od belog i crvenog vunenog kanapa, pa na taj način označava belinu snega koji odlazi sa zimom i tople crvene sunčeve zrake koji najavljuju dolazak proleća.
Takođe, prema verovanjima, bela boja čini život dužim, dok crvena štiti od bolesti. Ponekad „martenica” može da bude ukrašena perlama, zlatnim novčićima, zmijskim zubima ili raznobojnim končićima okačenim o krajeve niti.
Oni veruju da će, ako celog marta budu nosili „martenice”, imati zdravu i uspešnu godinu. Štaviše, njima kite i kućne ljubimce, ulazna vrata, a na selu domaće životinje, vinograde, voćnjake…
„Martenice” se nose sve dok ne počnu da se javljaju prvi znaci proleća – pupoljci, rode, laste…
Rituali skidanja martenitsa su različiti. Običaj je da se odabere jedan dan od 1. do 22. marta, i zavisno od toga kakav će biti taj dan takva će biti i cela godina – ako je sunčan dan godina će biti uspešna, a ako je ružno vreme takva će nam i čitava godina biti.
0 коментара:
Постави коментар