Možda ćemo uskoro moći zauvek da izbrišemo bolna sećanja. Ali zaboravljanje ima svoju cenu.
 |
| Image by Michal Jarmoluk from Pixabay |
Stiv Ramirez dobro zna koliko bolna sećanja mogu biti razorna. Godine 2015, dok je radio doktorat i proučavao manipulaciju sećanjima kod miševa, njegov blizak prijatelj i kolega iz laboratorije, Su Liu, iznenada je preminuo u 37. godini, prenosi Science Focus.
Progonjen uspomenama na prijatelja, Ramirez je teško funkcionisao i na poslu i u svakodnevnom životu.
U početku je želeo da „otupi“ ta sećanja, što je delovalo kao dobra ideja. Međutim, način na koji je to pokušao imao je ozbiljne posledice - okrenuo se alkoholu i razvio težak problem sa pićem.
Tek 2021. godine shvatio je koliko je situacija ozbiljna. Tokom jednog sasvim običnog dana u kancelariji pomislio je: „Popio sam tri pića, a tek je 11 ujutru. Koliko još mogu da popijem danas, a da se uveče potpuno ne raspadnem?“
Tada ga je pozvao centar za rehabilitaciju, nakon što su zabrinuti prijatelji kontaktirali stručnjake u njegovo ime.
„Postalo mi je jasno da bih zbog rehabilitacije mogao da izgubim posao, prijatelje i porodicu“, kaže Ramirez, danas profesor neuronauke na Univerzitetu u Bostonu.
Nekoliko dana kasnije porodica i prijatelji organizovali su intervenciju, a on je otišao na prvi grupni sastanak za odvikavanje. Od tada više nije popio ni kap alkohola.
„Grupa mi je pružila povezanost sa ljudima koja mi je nedostajala od Suove smrti“, kaže on.
Danas mu upravo ta bolna sećanja daju motivaciju za naučni rad.
Brisanje ili menjanje sećanja
Istraživanja o „uređivanju“ sećanja još su u ranoj fazi i većina eksperimenata sprovedena je na životinjama. Naučnici su otkrili da sećanja nisu trajna i nepromenljiva - mogu da oslabe, ojačaju ili se izmene svaki put kada ih prizovemo.
Sećanja se u mozgu čuvaju kao fizičke promene u moždanim ćelijama i njihovim vezama. Tokom procesa koji se naziva rekonsolidacija, nekoliko sati nakon prisećanja, sećanje postaje podložno promenama.
Još 2009. kanadski istraživači uspeli su da kod miševa identifikuju moždane ćelije povezane sa strahom od električnog šoka, a zatim ih hemijski unište. Nakon toga miševi više nisu pokazivali strah kada bi čuli zvuk povezan sa šokom.
Kasnije su Ramirez i Liu otišli korak dalje - uspeli su da „uključe“ određeno sećanje aktiviranjem moždanih ćelija svetlom, tehnikom poznatom kao optogenetika.
Miševi su pokazivali reakciju straha čak i bez stvarne opasnosti, samo zbog stimulacije određenih neurona. Naučnici su zatim uspeli i da ubace lažna sećanja, ali i da negativne uspomene učine manje traumatičnim povezivanjem sa pozitivnim emocijama.
Godine 2022. Ramirezov tim pokazao je da aktiviranje pozitivnog sećanja tokom prisećanja negativnog može trajno smanjiti reakcije straha.
Šta je sa ljudima?
Iako rezultati deluju revolucionarno, stručnjaci upozoravaju da su ovakve intervencije kod ljudi još daleko.
„Ne želimo da invazivno menjamo ljudski mozak bez potpuno sigurnog plana“, kaže Ramirez.
Umesto toga, naučnici razvijaju neinvazivne metode za ublažavanje traumatičnih uspomena.
Jedna od najpoznatijih metoda je kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT), koja pomaže ljudima da promene način na koji doživljavaju negativna sećanja.
Druga metoda, EMDR terapija, koristi pokrete očiju ili druge stimulacije kako bi mozak „preradio“ traumatične uspomene i učinio ih manje zastrašujućim.
Posebno zanimljivo istraživanje sprovela je profesorka Emili Holms sa Univerziteta u Upsali. Ona je otkrila da igranje Tetrisa nakon prisećanja traumatičnog događaja može značajno smanjiti flešbekove.
U studiji sprovedenoj među medicinskim sestrama tokom pandemije kovida, broj flešbekova smanjen je sa prosečno 14 nedeljno na samo jedan mesečno.
Da li bi trebalo da brišemo sećanja?
I Ramirez i Holms smatraju da je bolje ublažiti emocionalni bol nego potpuno obrisati uspomene.
„Možemo smanjiti jačinu negativnih emocija, a da samo sećanje ostane“, kaže Ramirez.
Stručnjaci upozoravaju i na etičke probleme. Ako bi neko obrisao sećanje na zločin, kako bi svedočio na sudu? Kako bi istorija bila zabeležena?
Osim toga, čak i kada mozak ne pamti traumu, telo je često i dalje oseća.
Loša sećanja, koliko god bolna bila, često nas oblikuju, uče nas i pomažu nam da donosimo bolje odluke u budućnosti.
„Umetnost, književnost i muzika često nastaju iz bola i traume“, navodi autorka teksta.
Na pitanje da li bi izbrisao uspomene na smrt prijatelja, Ramirez odmah odgovara:
„Nikada nisam želeo da izbrišem ta sećanja. Možda razumevanje ne dolazi odmah, možda tek decenijama kasnije. Ali voleo bih da verujem da je život dovoljno dug da tim uspomenama jednog dana damo dublji smisao.“
- Science Focus
0 коментара:
Постави коментар