Crkveni propisi kroz vekove nude smernice za pravi trenutak obavljanja Svete tajne krštenja. Iako roditelji često bivaju u nedoumici, crkveno učenje donosi jasnoću i sigurnost u donošenju te odluke.
 |
| Photo by Photography Maghradze PH: https://www.pexels.com |
Različita tumačenja crkvenih kanona, naročito ona koja potiču od onih koji ne poznaju suštinu Svetih knjiga, često unose zbunjenost i izazivaju rasprave o tome kada je najbolje vreme za krštenje deteta. Ove dileme, koje neretko proističu iz neznanja ili površnog shvatanja reči svetih otaca, dovode mnoge roditelje u težak položaj. Odluka o tom svetom činu postaje izazov, obavijen sumnjama i strahom od grešaka. Ipak, Crkva pruža jasan odgovor kroz vekovima utemeljene kanone i učitelje vere.
Jedan od sveštenika koji često rasvetljava ovu temu je protojerej Saša Petrović, čiji je savet mnogima oslonac prilikom donošenja odluke. On objašnjava:
– Koje je najbolje vreme za krštenje deteta? Odmah posle rođenja, odnosno u 40. dan po rođenju. U 8. dan po rođenju sveštenik dolazi u kuću i osvećuje svetom vodicom i zname dete, to jest daje mu se ime koje žele roditelji, koje će dete nositi do krštenja. To ime se može promeniti na krštenju, ono je samo trenutna odrednica, ali tom svetom vodicom kojom sveštenik osvećuje, dete se umiva posle kupanja. I ta sveta vodica štiti bebu od uticaja zlih sila – ističe Petrović.
Posebno je značajno naglasiti njegov savet roditeljima da paze na okruženje svog deteta, naročito dok još nije kršteno. On dodaje:
– Roditelji treba da ljubomorno čuvaju svoje dete, naročito dok još nije kršteno. Ne treba dopuštati mnoge posete, osim najbližih rođaka, dakle babe i dede. A nikako ne bi trebalodopustiti da nekrštene osobe dolaze u blizinu deteta, jer moguće je da oni sa sobom nose zlu silu, a da toga nisu ni svesni.
Zaključak je jasan i osvetljava srž crkvene mudrosti – vreme krštenja nije pitanje trenutka, već dubljeg razumevanja duhovne zaštite i odgovornosti roditelja prema detetu. Crkveni kanoni nas uče da krštenje nije samo ritual, već duhovna odbrana od sila ovoga sveta.
kurir.rs
СВ. ТАЈНА КРШТЕЊА
Крштење је рађање за нови живот. Крстити се значи стећи право учешћа на евхаристијском сабрању и приступању Светом Причешћу. Крштење је почетак духовног живота, духовно рађање за вечност. Крштење се врши само једном – као што се физички рађамо једном, тако се рађамо и духовно. Крштење је услов нашег спасења. Православна вера се не добија наслеђивањем, већ се у њу улази крштењем. Онај који није крштен не може бити достојан да прими ни остале Свете Тајне.
Крштење је велика тајна, крштењем се даје све оно што је Бог могао дати човеку, дао му је да буде буде члан Цркве, а Црква је Тело Христово, а шта је веће од тога, него да те онај Највећи, Најсветији, прими у дом свој и да будеш не слуга, него раван Њему, по благодати. Крштење је основна истина, и Света тајна наше хришћанске, христовске, христолике, христоносне вере Православне. Свету тајну крштења заповедио је Господ Исус Христос: Идите, дакле и научите све народе крстећи их у име Оца, Сина и Светог Духа (Мт 28,19). Христова заповест садржи у себи основне елементе чина Свете тајне: претходно поучавање, катихезу (идите и научите…), без поучавања, вера не може бити свесна; погружавање у воду (крстећи их), (крштење се на грчком каже βαπτιζμοσ – vaptizmos, што значи погружење. То је прави начин крштења, а не прскањем или поливањем водом. Данас je пракса поливања водом, ову праксу треба заменити погружавањем у воду, где год за то постоји могућност. Изговарање формуле: У име Оца и Сина и Светога Духа…Крштењем човек задобија ослобођење од Првородног греха и опроштај својих грехова.
Онај који је крштен не подразумева да ће аутоматски бити хришћанин, ако се крстио. Зато што је крштење израз слободе. Бити хришћанин је одговорно. Света тајна крштења није магијска радња, која би аутоматски извршила на хришћанину промену, без његове живе вере и активног учешћа у новом бићу и животу. Крштењем се ступа у Христову војску, али војник још треба да се покаже, да је стварно борац, тј. подвижник, трудбеник, активни учесник у новој реалности. Крштењем је Бог људе учинио Својом децом, тачно онако као што је Христа за време Његовог крштења на реци Јордану назвао Сином својим љубљеним, и глас Бога Оца с неба и Дух Свети у виду голуба потврдили су ту истину. Тако и ми који се крштавамо у освећеној води пуној благодати Духа Светога, постајемо деца Божија, синови Божији и браћа Христова. Крштење је прва степеница узлажења човека ка Богу. После крштења мора доћи до препорода и обновљења читавог човековог живота и мора доћи и до духовног препорода. Ако се ово не догоди, крштење неће уродити плодом. Благодат Божија која се добија на крштењу као залог, као семе, расте у човеку и на различите начине ће се показивати током целог човековог живота, ако човек тежи Христу, ако живи у Цркви и испуњава заповести. Ако је крштење било формалност, дуг традицији или моди, и после крштења човек настави да живи како је живео, он се лишава свих плодова Свете тајне, одваја се од Христа и изопштава себе из Цркве.
Многи ће из других религија рећи, а и они који нису крштени: Каква је разлика између крштеног и некрштеног човека, и крштен је човек и некрштен је човек? Ми им можемо одговорити једним примером: Ако млеко оставимо и не посолимо га, оно ће се покварити, ако посолимо млеко, оно ће постати сир и моћи ће да се једе. И тако је крштење со наша.
Крштење је велика и озбиљна тајна, није само обред, омивање, прање, то имају и друге религије. Крштење је ступање у Цркву, ступање у заједницу свих верних са Христом – а то приступање у Цркву бива вером и исповедањем вере, по ономе што исповедамо у крштењу. Крштењем се човек облачи у Христа, по речима апостола Павла које се певају за време док крштавани обилази око крстионице: Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте. (Гал. 3,27). Крштењем човек умире за греховни живот и васкрсава у нови, духовни живот. (Епископ Атанасије, Беседе и речи, Требиње – Врњачка Бања, 2003.)
Припреме за крштење
КАТИХЕЗА – ПОУЧАВАЊЕ У ВЕРИ. То је упознавање са основним истинама хришћанске вере.
Сви они који су се поучавали у вери и припремали за Свето Просвећење (Крштење), звали су се катихуменима или оглашенима. Реч катихумен, оглашен, је грчког порекла и потиче од речи катихео, што у преводу значи, предавањем научити, поучити, огласити. Првобитно је ова реч имала смисао било каквог поучавања или саопштавања неке вести живом речју. На основу неких места у Новом завету има се утисак да се цео Старозаветни закон у то време схватао као поука, катихеза (Рм 2,18). Исто тако, имамо сведочанства у Новом завету да се под поуком у то време подразумевало, не просто поучавање у појединим истинама, него поучавање путу Господњем (Дап 18, 25; Гал 6,6). То значи да је цео Нови завет схватан као поука, катихеза. Тако су се у првим вековима развиле две врсте катихеза: Катихеза или поука за оглашене или поука оних који се припремају за просвећење (крштење) и мистагошка катихеза или поука крштенима, тј. просвећенима, која има за циљ да новопросвећене уведе у дубље тајне вере Христове.
Дакле, катихумени су упознавали свој етос и веру Цркве, кроз систематско поучавање и присуствовањем на Црквеним сабрањима, тј. на Литургији, на којима је слушано Јеванђеље, Апостол и проповед, а напуштали су сабрање после специјалних јектенија (Оглашени изиђите…) и молитви за оглашене. Период катихизације је трајао од једне до три године. После тих поука човек је изјављивао хоће ли да верује у то или неће.
Они који су желели да приме хришћанску веру, и да приступе Цркви, довођени су пред епископа помесне цркве или презвитера, који је забележио њихово име у списак оглашених (тај списак се некад назива, Књига цркве, Књига небеса, или Књига живота). Затим је епископ три пута осењивао крсним знаком новообраћеног и стављао руку на његову главу и испитивао је од оних који познају кандидата каквог је владања, морала и живота кандидат за крштење (данас се ово осењивање крсним знаком и стављање руке на главу чини на почетку крштења). Ако је неко био јавни грешник, одбијан је све док се искрено не покаје. Ако је неко био без јавног греха, без моралних падова, постајао је хришћанин, тј. кандидат хришћанства, а другог дана иза тога постао је оглашен, катихумен.
Према томе, период поучавања, катихезе, јесте период у коме се постављају темељи вере, а упоредо са тим се врши очишћење душе. Катихумени су у периоду поуке, катихизације, постили, а на крају их је Епископ пропитивао о основним истинама вере, и крштење се обично вршило на велике празнике: Васкрс, Педесетницу, Божић, Богојављење. Зато је и задржана пракса да се на ове празнике пева: Јелици во Христа креститесја… Катихеза се завршавала Страсне седмице пред Васкрс. На Велики Петак се вршило одрицање од сатане и исповедање вере, а на Велику Суботу вршило се крштење.
После Крштења следила је послекрштењска или мистагогијска (тајноводствена) катихеза. Ово је био најсавршенији вид поучавања у вери, јер извире из непосредног искуства са живим Богом у Евхаристији.
Основни циљ поучавања у вери од самог почетка Хришћанства био је остварење заједнице са Богом, улазак у Цркву Божију и живот у њој. У Цркви, кроз рођење одозго (Јн.3. гл.), односно крштење, људски живот задобија вечни смисао и назначење. Пунота истине и благодати, по сведочанствима учитеља Цркве, даје се од Бога у Светим Тајнама и светим врлинама, у којима божански живот постаје доступан људима.
УЧЕШЋЕ У БОГОСЛУЖЕЊУ ЦРКВЕ. Озбиљна намера да се духовно родимо за вечност, подразумева одлазак у цркву и учествовање на Светој Литургији, где се упознаје са Јеванђељем као Речи Божијом, као и да чује проповед свештеника. Циљ крштења је да онај који се крсти може да приступи Светом Причешћу, тј. да има право да се причешћује и да се тако истински сједини са Христом.
Крштење деце и кумство
За крштење деце није потребна посебна припрема самог детета, јер се деца крштавају по вери кума, који у Светој Тајни Крштења постаје духовни родитељ кумчета, јер га духовно рађа за Бога и вечност. Кум води своје кумче кроз његово духовно узрастање до пуноће мере Христове, те он, уз родитеље, има велику одговорност за хришћанско васпитање детета, носећи на души како врлине, тако и грехе кумчета, као његов главни духовни васпитач. Зато је неопходно да, при избору кума, родитељи детета врло озбиљно размотре колико ће овај трећи родитељ бити у могућности да дете прати и усмерава током читавог живота. Кумство не треба раскидати, нити олако схватати, јер оно подразумева озбиљну, обострану одговорност и поштовање. Кума не треба бирати међу крвним сродницима. Кум мора да буде крштени православни хришћанин. И кум мора да зна молитву Оче наш и да зна напамет Символ вере, који ће изговарати током крштења. Крштење детета се не сме одлагати, а нарочито не заузимати став да дете треба о томе самостално да одлучи када одрасте. Крштење је услов човековог духовног опстанка и развоја. У раној Цркви, родитељи који су, због немарног и неодговорног односа према крштењу детета, дозволили да оно умре некрштено, сматрани су убицама своје рођене деце. Зато крштењу деце треба приступати док су још бебе, без чекања да се за то стекну ма какви материјални или животни услови. Што се дете раније крсти, раније ће примити и снагу новога живота у Христу.
Миропомазање
У непосредној вези са Светом тајном Крштења је Света тајна Миропомазања. Ове две Свете тајне врше се заједно. Миропомазање је Света тајна у којој се нарочитом материјом, Светим Миром, врши помазивање свих делова тела кроз које примамо овај свет: чела, очију, ноздрва, уста, ушију, прса, рамена, руку и ногу. Свето Миро је уљана материја, справљена од скупоцених миришљавих биљака, коју освећује Патријарх на Велики Четвртак и разашиље епископима по епархијама, а епископи, свештеницима по парохијама. Епископ (свештеник) помазује наша чула изговарајући формулу: Печат дара Духа Светога, док кум потврђује: „Нека тако буде (Амин)„. Као што је новорођенчету за телесни раст потребна храна, тако је и духовном новорођенчету ради узрастања, потребна духовна храна – благодат Божија. Крштење је духовно рођење, а миропомазање духовна храна новокрштенога. Миропомазањем свих чула, цео човек је учињен Храмом Божијим. После миропомазања следи литија – опхођење три пута око крстионице, уз певање стиха из Посланице Апостола Павла Галатима (3, 27): Ви који се у Христа крстите, у Христа се обукосте, Алилуја. Овим опходом је начињен круг коме нема краја, круг који симболизује вечност, вечно јединство крштенога и миропомазанога са Христом. После читања Апостола и Јеванђеља, обавља се омивање (брисање) светог мира, како би се оно сачувало од обесвећења, а затим следи пострижење косе. Пострижењем косе човек дарује плод свога тела као жртву и заветује се Богу.
Објашњење неких радњи на крштењу
На почетку крштења свештеник чита молитву Оглашења, којом особа (дете) која се крштава постаје оглешен или катихумен, и свештеник пре те молитве дува у лице оног који се крштава. Ово дување у лице символише: као што је Бог при стварању човека дунуо у лице дух животни, тако и онај који се крсти прима благодат и снагу Светог Духа.
Затим свештеник чита три молитве Заклињања или молитве ексорцизма. У овим молитвама свештеник гони ђавола у име Христа Бога, да изађе и одступи од онога који се спрема за крштење.
Свештеник окреће оног који се крштава (тј. кума са дететом) западу, и пита га три пута: Одричеш ли се сатане и свих дела његових … Кум одговара: Одричем се! Да би свештеник био сигуран он поново пита кума: Јеси ли се одрекао сатане! – Кум: Одрекао сам се!
После ових питања, свештеник тражи од кума да дуне на дете које се крштава, и да пљуне на под. Ово дување и пљување, значи, да онај који се крштава показује да се гади и да има велико непријатељство према сатани, ђаволу. После тога, свештеник окреће онога који се крштава према истоку и тада бива сједињење са Христом, питањем: Сједињујеш ли се са Христом! – Кум одговара: Сједињујем се!
После сједињења са Христом кум изговара Символ вере. Символ вере је кратак образац или правило вере. Када би неко питао Православног хришћанина да му укратко објасни у каквог Бога верују православни, он ће му изговорити Символ вере. По овом Символу вере сваки кум, као духовни родитељ кумчета, мора да васпитава своје кумче.
Даље, у наставку крштења, врши се освећење воде.
Освећује се уље и свештеник помазује уљем новокрштеног.
После помазивања уљем врши се крштење уз изговарање речи: Крштава се слуга Божији (име детета) у име Оца, амин, и Сина, амин, и Светог Духа, амин.
После крштења се дете облачи у белу кошуљу или бело платно. Бела боја означава чистоту и невиност. После крштења човек је чист од грехова.
Врши се миропомазање. Помазује се ЧЕЛО – да се ум посвети Богу, ОЧИ – да посматрају славу Божију, УСТА – да славе Бога, УШИ – да слушају тајне Божије, РУКЕ – да чине добра дела, ПРСА – да се срце посвети Богу, НОГЕ – да иду Божијим путевима.
Уз певање песме: Ви који се у Христа крстисте… (Јелици во Христа креститесја…) свештеник са новокрштеним три пута чини круг око купке где је извршено крштење. Ово обилажење у круг је слика вечности – јер новокрштени ступа у вечни савез са Христом.
Следи омивање – тада се врши брисање оних делова тела који су помазани Светим миром, да не би дошло до профанације и обесвећења Светог мира.
Пострижење косе – Шишање косе има значајну улогу, тиме се показује на символичан начин скидање грешних мисли. Шишање косе значи и да се новокрштени предаје на послушност и служење Богу. Овај постриг косе је нека врсте жртве која би се принела Христу.
- vasilijeostroski.com
0 коментара:
Постави коментар