Srpska pravoslavna crkva danas proslavlja Svetog Simeona Mirotočivog. Rođen kao Stefan Nemanja, bio je srpski veliki župan od 1166. do 1196, koji se izborio za političku samostalnost u odnosu na Vizantiju, ujedinjenje srpskih zemalja u jedinstvenu državu i utvrđivanje pravoslavlja. Rodonačelnik je srpske vladarske dinastije Nemanjića, koja se održala na vlasti sve do 1371. godine.
O njegovom životu najznačajnije zapise ostavili su Sveti Sava, Sveti Stefan Prvovenčani i Domentijan.
Doba njegove vladavine predstavlja prelomni period u istoriji i kulturi Srba. Završilo se kada se povukao sa vlasti i zamonašio na velikom državnom saboru 25. marta 1196. godine, te za svog naslednika odredio srednjeg sina Stefana Prvovenčanog. Najstarijem sinu Vukanu ostavio je na upravu Zetu, Travuniju, Hvosno i Toplicu, ali da je podređen Prvovenčanom.
Nemanja se posle sabora zamonašio sa suprugom Anom u Crkvi Svetih Petra i Pavla u Rasu. Tom prilikom uzeli su monaška imena Simeon i Anastasija.
Na Sajtu SPC stoje reči Svetog Simeona prilikom odluke da se zamonaši:
– Čeda moja draga, koju odgajih! Svima je vama poznato kako Bog promislom Svojim postavi mene da vladam nad vama; poznato vam je i to, kako upropašćenu nađoh u početku zemlju našu, no pomoću Boga i Presvete Vladičice naše Bogorodice ja se, prema moćima svojim, ne lenih, niti sebi dadoh mira, dok sve ne popravih. I Božjom pomoću uvećah zemlju vašu i u dužinu i u širinu, što je svima poznato. Evo dosad ja vas sve, kao decu svoju, odgajih, i naučih da se držite vere pravoslavne. Mnogi inoplemenici ustadoše na me i napadoše me kao pčele saće, ali imenom Gospodnjim ja im se protivstavljah i odolevah im. Zato i vi, čeda moja draga, ne zaboravljajte učenje i pravoverni zakon, koji ja ustanovih. Jer, držeći se njega, imaćete Boga za pomoćnika sebi i Presvetu Bogorodicu, i moju, iako grešnu, molitvu. A sada otpustite mene, vladara svoga, s mirom, da oči moje vide spasenje, koje Gospod ugotovi pred licem sviju ljudi, svetlost na otkrivenje narodima i u slavu vama, pastvi mojoj. Jer vidim kako je sve ljudsko, što ne ostaje posle smrti, sujeta; ne ostaje bogatstvo, ne ostaje slava, jer kad smrt dođe, ona sve to uništi. Zbog toga se uzalud paštimo. Kratak je put kojim hodimo; život je naš dim, para, zemlja i prah. Za malo se javlja, i ubrzo nestaje. Stoga je vaistinu sve taština. Ovaj život je senka i san, i nizašta se pašti svaki zemnorodni, kao što knjige rekoše: kada i sav svet stečemo, onda se u grob selimo, gde su zajedno carevi i ubogi. Zato, čeda moja draga, pustite me brzo da idem videti utehe Izrailjeve.
Prvu godinu monaškog života Sveti Simeon je proveo u manastiru Studenici. U novembru 1197. pridružio se najmlađem sinu monahu Savi na Svetoj gori, gde su, uz dozvolu vizantijskog cara, oživeli zapusteli manastir Hilandar 1198.
Nemanja je preminuo u dubokoj starosti, u manastiru Hilandar 13. februara 1199. ili 1200. godine.
Sveti Sava je zapisao šta mu je Sveti Simeon tom prilikom tražio:
– Onda mi blaženi starac reče: „Čedo moje, prinesi mi ikonu Presvete Bogorodice, jer sam dao zavet da pred njom ispustim duh svoj”. Ja izvrših zapovest. A kad nastupi veče, Blaženi mi reče: „Čedo moje, učini mi ljubav, metni na me rasu koja mi je za pogreb, i spremi me potpuno na svešteni način, kako ću u grobu ležati. I prostri mi rogožu na zemlju, i položi me na nju. I stavi mi kamen pod glavu, da tu ležim, dok me ne pohodi Gospod da me uzme odavde”. A ja sve izvrših što mi on zapovedi. Zatim mi Blaženi reče: „Prizovi mi, čedo, prota i bratiju svu da vide moj ishod. Jer evo se već približuju sluge Gospoda Boga mog i silni vojnici, i uši moje čuju glas njihov i pesmu njihovu. Pohitaj, ljubimče!”
Sledeće godine Svetogorski sabor kanonizovao je Stefana Nemanju kao Svetog Simeona Mirotočivog, jer su njegove mošti točile miro.
Sveti Sava je 1208. preneo njegove posmrtne ostatke u Rašku i nad njima izmirio zavađenu braću Stefana Prvovenčanog i Vukana, koji su se borili oko vlasti.
Njegove mošti su tada položene u njegovu zadužbinu Studenicu, pored oca. U njoj se i danas nalaze, desno od oltara u sarkofagu. Ipak, pomerane su nekoliko puta: iz Studenice u Žiču, pa nazad u Studenicu, zatim odatle u Sopoćane, gde su počivale 152 godine. U zemlji su bile ukopane 211 godina. Godine 1686. su prenete u Crnu Goru, a zatim vraćene u Studenicu 1701. Poslednji put su bile sklonjene 1790-1791. godine u Banat u manastir Vojlovicu.
Naodni običaji kažu da bi na se ovaj dan trebalo moliti svetitelju za neustrašivost, zdravlje i snagu dece, a ukoliko to učinite iskreno i od srca, Sveti Simeon će vam uslišiti molbe.
MOLITVA SVETOM SIMEONU MIROTOČIVOM
O, sveti Simeone Mirotočivi, oče roda Srbskoga, tebi se molimo i preko tebe od Boga milost prosimo, mi ubožjaci i prosjaci zemaljski, mi poslednji od poslednjih što se rodiše na tužnoj i grešnoj zemlji ovoj. Jer ako, blagodaću Božijom, ti i danas prohodiš po zemlji Srbskoj, onda se sigurno na Nebo sa suzama i neprebolnim bolom vraćaš, i pitaš se šta to ostade od svete Srbije tvoje i od svetih Srba tvojih.
0 коментара:
Постави коментар