.jpg)
TV serija Crna svadba izazvala je veliku pažnu gledalaca, stavljajući u centar pažnje pojam vlaške magije. Obavijena velom misterije, ova magija je po pravilu nešto što od čega oni koji i poveruju da postoji zaziru.
 |
| Izvor: YouTube/Screenshot |
Gotovo da nema sela u Timočkoj krajini bez takozvanih vračara. Ljudi u nevolji, nemoćni da pronađu pravi uzrok svog problema i danas se, u nekim krajevima u Srbiji, za pomoć obraćaju vračarama. U seriji „Crna svadba„ ta žena je baba Mikula. Nikola Radosavljević, koji je u selu Jabukovac počinio nezamisliv masakr koji je bio i inspiracija za seriju „Crna svadba“bio je uveren da je svoj zločin počinio pod uticajem pod uticajem vlaške magije.
On je bio uveren da mu je Anika Čogić, tašta njegovog rođenog brata i deveta žrtva masakra, radila o glavi i da mu je bacila „fakaturi“ (vlaški naziv za magiju). Radosavljević je, nekoliko dana pre masakra, posetio vračaru koja mu je potvrdila slutnje. Prema kazivanju meštana, Radosavljević je mislio da su mu bačene čini kako bi on izvršio samoubistvo.
Stalno je pričao da ga „fakaturi“ teraju da se obesi, upuca se ili da skoči u bunar. Verovanje u moći magije je veoma rasprostranjeno u istočnoj Srbiji, gde je zabeleženo još ubistava koja su, po priznanju ubica, počinjena pod uticajem magije...
Nakon što se na tv ekranima pojavilo nekoliko serija koje se bave tematikom vračanja, crne magije i sličnih fenomena, ljudi su počeli da se interesuju za ove pojave, koje se praktikuju vekovima. Posebnu pažnju je privukao običaj „crne svadbe“ i sve više ljudi se pita o čemu se tačno radi.
Crna svadba dolazi od starog vlaškog obreda u kojem prilikom smrti mladog muškarca koji je godištem stasao za ženidbu, on biva sahranjen u svadbenom odelu, a ispraća ga verenica ili neka druga devojka odevena u venčanicu.
Koliko je ovo detaljan i realističan običaj, govori i način na koji se izvodi.
Svi na sahrani se obuku i okite kao svatovi. Povorka kreće do centra sela, trubi se, ide muzika, ali svi plaču. Onda se dolazi do groblja, do mesta gde je osoba sahranjena, tu se lomi barjak. Nakon toga sledi klasična pomana, ali samo uz muziku. Igra se poslednje kolo, koje se ne igra kao klasično kolo u smeru suprotnom od kazaljke na satu, već upravo u pravcu kazaljke na satu. Svi plaču, a igraju. Suština je da se preminulom obezbedi sve ono što nije imao, čak i svadba.
Godine 2003. dogodila se tragedija, kada se mladić iz sela Ranovci utopio u Borskom jezeru, nakon što je krenuo na Zaječarsku gitarijadu. Nakon što je baba preminulog usnula da se mladić oženio, porodica je odlučila da organizuje crnu svadbu. Mladićeva najbolja prijateljica je pristala da bude „mlada“ u ovom obredu, ali pravila kojih je morala da se pridržava nisu bila ni malo laka. Retko ko bi se prihvatio ove „uloge“.
Ona tih godinu dana nije smela da ima seksualne odnose, da ima dečka, da se zaljubi. Nakon godinu dana dešava se raskidanje crne svadbe, kad ona može da nastavi sa svojim životom.
Kada je reč o samo običaju, za mnoge je najpotresniji trenutak upravo onaj kada majka pokojnika mora da zaigra svadbeno kolo na grobu svoga sina...
Istina o jezivom običaju
U podcastu Život na srpskom, etnolog Aleksandar Repedžić govorio je o kultu mrtvih i pogrešnoj slici koju srpska javnost ima o vlaškoj kulturi, a prisetio se i svog iskustva s „crnom svadbom“, običajem po kojem se devojka „udaje“ za pokojnika, piše Nova.rs.
“Ja sam svoj terenski rad i započeo s crnom svadbom. Velika je tuga, jako je teško kada se izgubi sin jedinac, ili unuk, pogotovo u punoj mladosti, u punoj snazi. Upravo to se dogodilo 2003. godine, kada je nastradao dečko iz Ranovca, išao je na Gitarijadu u Zaječaru i napravili su pauzu na Borskom jezeru. On nije znao plivati i utopio se”, prisjeća se Repedžić.
Crna svadba organizovana je nakon neobičnog sna njegove bake.
“Sanjala je da je on našao ženu na onom svijetu, ali da mora biti oženjen i na ovom svijetu kako bi mogao tamo nastaviti život s njom. Zato je netko trebao prihvatiti da mu bude nevjesta tih godinu dana i to je prihvatila njegova najbolja prijateljica. Ona tih godinu dana nije smjela imati seksualne odnose, imati dečka, zaljubiti se… Nakon godinu dana događa se raskidanje crne svadbe, kad ona može nastaviti sa svojim životom”, objašnjava Repedžić.
“Crna svadba” u nekim trenucima sliči pravoj, “samo što se umjesto povika i smijeha mogao čuti samo plač i narikanje”, naveo je Repedžić na svom blogu Etnolog, gdje je stavio i fotografije s ovog događaja.
“Oni se obuku i okite kao svatovi. Povorka kreće do centra sela, trubi se, ide muzika, ali svi plaču. Onda se dolazi do groblja, do mjesta gdje je sahranjen, tu se lomi barjak. Nakon toga slijedi klasična gozba, ali samo uz muziku. Pleše se posljednje kolo, koje se ne ipleše kao klasično kolo u smjeru suprotnom od kazaljke na satu, već upravo u pravcu kazaljke na satu. I taj trenutak je za mene bio jako i težak i bolan, jer svi plaču, a plešu. Mladi su tu ljudi bili, mojih godina, s njegovim slikama, i vesela je muzika, a prevelika tuga. Poanta je da se njemu osigura sve ono što nije imao, čak i svadba”, podvukao je Repedžić.
Od tada se, kaže, nije susretao s ovim običajem. Smeta mu što ga mediji opisuju kao „bizaran, najjeziviji, bolestan“, što se opisuju „dijelovi crne svadbe koji ne postoje, da se pleše oko kovčega, da majka predvodi kolo oko kovčega mrtvog tijela, samim time čini se velika nepravda prema jednom dijelu stanovništva naše zemlje koji njeguje svoje običaje i tradiciju. Na taj način etiketirali su jedu kulturu, jedan narod, a da toga možda nisu ni svjesni“.
U videu na sajtu novosti.rs Vileta Pavlović objašnjava kakav je to običaj koji je ostao od starine.
Snimak iz jula 1993. godine prikazuje "kolo za pomanu" na Miroču:
Za koga je opasna vlaška magija
Prema rečima antropologa Jasne Jojić, vlaška magija je opasnija za one koji ne veruju u nju, nego za one koji se od nje čuvaju. Govoreći o fenomenu crne svadbe, ona je istakla da je to običaj koji je posvećen kultu mrtvih.
- Crna svadba nema nikakve veze sa vračanjem ili bilo kakvim vlaškim magijama, to su njihovi običaji posvećeni kultu mrtvih. To ima veze sa onim najtužnijim osećanjima prema svojim najbližima koji se nisu udali i oženili, da bi mogli da imaju mir na onom svetu. Porodica ih venčava da bi mogli na onom svetu da nađu mir - kaže Jasna Jojić.
Ona navodi da je nekada postojao i običaj otkopavanja mrtvih, ali da se on sada skoro i ne radi.
- Otkopavanje mrtvih je običaj koji se jako retko radi. Otkopavanje i presvlačenje mrtvih posle 40 dana radilo se nekada kada su se članovi porodice sahranjivali u sopstvenom dvorištu. Kada prođe taj period i rascep između ovog ili onog sveta imali su taj običaj. Ali poslednjih 50-60 godina svi mrtvi se sahranjuju na groblju i nema potrebe za tim. Ukoliko neko baš ne izrazi želji da otkopa svoje najbliže, pa crkva da dozvolu za to - objasnila je ona.
Izvor: Kurir, Novosti, N1, Film&TV
0 коментара:
Постави коментар