Svetog Jovana Šangajskog Čudotvoraca, ruskog svetitelja srpskog porekla, uglednog predavača na Ohridskoj Bogosloviji, savremenika i saradnika Svetog Vladike Nikolaja Velimirovića, proslavljamo 2. jula. U Parizu su ga nazivali Jovanom Bosim jer je često išao bos. Nije se obuvao jer su mu noge stalno bile otečene budući da ga gotovo niko nikada nije video da leži i odmara se. Proglašen je za sveca 1993. godine.
Izuzetan je misionarski i humanitarni rad Svetog Jovana Šangajskog. Narod ga je, zbog asketskog života nazvao Bosonogim Vladikom, koji stiže svima da pomogne. Naročito su ga volela deca, đaci na Bogosloviji. Pomagao je sirotinju, bolesne, zaboravljene, osnivač je Sirotišta Svetog Tihona Zadonskog, koje je udomilo tri i po hiljada dece.
Porodica Svetog Jovana Šangajskog, u 18. veku, pod najezdom Turaka, iz Srbije izbegla je u Rusiju, da bi - tokom oktobarske revolucije, iz Rusije izbegli u Srbiju. Živeći kao izbeglica u oskudici, bivši plemić zarađivao je za život svoje porodice prodajući dnevne novine, između ostalih i "Politiku".
Ostalo je svedočenje savremenika da su ostali kolporteri „morali da idu po kafanama ne bi li rasprodali novine, a Miša bi prosto stao na trotoar i Srbi su za nekoliko minuta kupovali sve njegove primerke“.
Miša je bio Mihailo Maksimovič, plemić, izbeglica pred Oktobarskom revolucijom iz carske Rusije. Maksimoviče je pratio izbeglički usud - u 18. veku iz Srbije su otišli u Rusiju pred najezdom Turaka. Srpski jezik u kući nikada nisu zapostavili.
Zbog svog zalaganja za veru i misionarstva, te nekoliko slučajeva gde je molitvom pomogao izlečenju, i činjenice da je 1993. godine, kad je otvoren sanduk u kojem je počivao, nađeno da su njegovi posmrtni ostaci netruležni, Ruska pravoslavna crkva kanonizovala ga je, odnosno proglasila za sveca.
Budući Sveti Jovan, episkop Šangaja, zapadne Evrope i San Franciska, rodio se 4. juna 1896. godine. Nije bio obično dete: teško je govorio, malo je jeo, nije voleo gimnastiku ni ples... Diplomirao je na Pravnom fakultetu, a kad je u Rusiji izbila revolucija, kao oficir ratovao je protiv boljševika. Ranjen je u desnu nogu i ostao je hrom.
Posle pobede revolucionara, spas je, zahvaljujući Aleksandru Karađorđeviću, našao u Srbiji. Tu je upisao i 1925. godine završio Teološki fakultet. Živeći kao izbeglica, bivši plemić zarađivao je za život prodajući novine. I zimi i leti išao je bos. A niko nije slutio da je taj kolporter završio dva fakulteta.
Mihajlo Maksimovič zamonašio se pod imenom Jovan 1925. godine u Miljkovom manastiru kod Svilajnca. Sinod SPC četiri godine kasnije postavio ga je za predavača Bogoslovije u Ohridskoj eparhiji u Bitolju. Tek tu se, prvi put, saznalo za njegov čudesni način života...
U Parizu su ga zvali Jovan bosi
Budući da su mu noge od neprekidnog stajanja stalno oticale, često je služio bos. Poslednje četiri decenije života odlučio se na podvig noćnog bdenija i veoma malo je spavao. Od dana kada je postao monah, Jovan Šangajski nikada nije spavao u postelji. Boreći se sa snom, polivao se vodom. Kad su komunisti pobedili i u Kini, godine 1951. postavljen je za arhiepiskopa zapadnoevropskog. U Parizu su ga zvali Jovan Bosi. Služio je liturgiju na francuskom i holandskom, kao i svojevremeno na grčkom, kineskom, ili kasnije, kad je 1962. premešten u San Francisko, na engleskom.
Sveti Jovan Šangajski, naime, kad se zamonašio, odlučio je da sebe iskuša u sledećem podvigu: da nikada više za života ne legne u krevet i ne zaspi, da se liši i sna i odmora.... I zaista, od svog monaškog postriga pa do smrti nikada nije spavao u postelji.
Crkva Svetog Trifuna
PRVI hram u Srbiji koji je dobio čestice moštiju Svetog Jovana Šangajskog je crkva Svetog Trifuna na Topčiderskom groblju. U tom pravoslavnom hramu čuva se veliki broj relikvija poreklom iz Rusije.
Godine 1934. Ruska crkva poslala ga je kao episkopa u Kinu, u Šangaj, gde osniva sirotište. Umro je 19. juna 1966. godine i tada je prvi put, posle 40 godina, položen u krevet. Opelo episkopu Jovanu u Crkvi Presvete Bogorodice u San Francisku trajalo je čak sedam sati.
U kalendar SPC Sveti Jovan Šangajski upisan je 2005. godine. Slavi se 2. jula i važi posebno kao zaštitnik od saobraćajnih nesreća.
Čuda Svetog Jovana Šangajskog
Odbijajući predlog arhiepiskopa Dimitrija da se zaputi na Daleki Istok, u Šangaj, gde je živela velika ruska izbeglička kolonija, Antonije Hrapovicki piše:
„Prijatelju, ja sam već toliko star i slab da ne smem da mislim ni na kakav drugi put, osim puta na groblje. Ali, umesto sebe, kao svoju dušu, kao svoje srce, šaljem vam vladiku Jovana. Taj rastom mali i slab čovek, koji na prvi pogled izgleda kao dete, čudo je od podvižničke čvrstoće i strogosti u ovo naše vreme sveopšte duhovne mlitavosti."
Bilo je maglovito jutro, krajem novembra 1934, kada je episkop Jovan stigao u Šangaj, u istu onu eparhiju u koju je dva veka ranije prvu pravoslavnu misiju uputio njegov pra-stric, mitropolit tobolski Jovan Maksimovič, po kojem je i dobio monaško ime. Ruska kolonija brojala je blizu 50.000 ljudi i bila pod raznim udarima, od nemaštine, preko (uskoro) japanske okupacije, do dolaska na vlast snaga nalik onim pred kojima su izbegli iz Rusije.
Episkop Jovan činio je sve da pomogne. Povesnica njegovih čuda nastavljena je i na Dalekom Istoku. Bezbrojna nadrazumna isceljenja. Kroćenje prirodnih sila (poput tajfuna na filipinskom ostrvu Tubabao). Neobjašnjivo prolaženje kroz materijalne prepreke, kao da ih nema, poput ulaska u zaključanu i obezbeđenu bolnicu tokom strašnog nevremena i čudotvorno isceljenje, potom nestanak (o čemu je sačuvano svedočanstvo u arhivu šangajske državne bolnice). Pouzdana proročanstva. Vidi i čuje na daljinu, pojavljuje se iznenada gde je najpotrebniji, iako uobičajenim putem ništa o tome nije mogao znati. Svedočanstva o tome ostavili su N. N. Barnov, N. Nikolajev, N. S. Makave, O. Skopičenko, L. A. Lu, Petar O. Trodin i mnogi drugi.
„Vladika je živeo u nekakvom drugom svetu", piše V. Rejer, koji je episkopa Jovana dobro poznavao i dosta pisao o njemu. „Da li je on bio ‘uznesen u raj', kako o tome kazuje apostol Pavle, i ‘čuo neiskazive reči koje čoveku nije dopušteno da govori', mi ne znamo. Ali svojim poukama i delima on je svedočio da mu je Gospod bar malo raskrinuo zavesu Svoga Carstva."
Nakon rata i revolucije u Kini, sam je izdejstvovao i organizovao preseljenje u Ameriku većeg dela svoje pastve. On sam obreo se u Zapadnoj Evropi. U pariskim analima zabeležene su reči jednog katoličkog sveštenika, koji je, obraćajući se skeptičnoj omladini, ukazao: „Vi tražite dokaze, kažete da danas nema ni čuda ni svetih ljudi. Ta šta će vam teorijski dokazi kad po ulicama Pariza ovog časa hoda živi svetitelj, sveti Jovan Bosi (Šangajski). On već živi negde iznad naše zemaljske ravni."
U predgovoru prvog od svih životopisa vladike Jovana, episkop Jovan Haški, poglavar Holandske pravoslavne crkve čijem je zasnivanju sveti Jovan Šangajski presudno doprineo, piše posmrtno slovo i veli: „Izgubio sam duhovnog oca i više nikada neću naći drugog takvog, koji bi mogao u gluvo doba noći da me nazove telefonom i kaže: ‘Lezi sada i spavaj, to za šta moliš Boga NJemu je ugodno.' Vladiko! blagodarim ti za sve. Pomeni nas, tvoju Holandsku crkvu, pred Prestolom Božjim."
Bio je na svojoj briselskoj katedri, u Spomen-hramu ruskim novomučenicima, kada je dobio vesti o komešanju i raskolima u ruskoj pravoslavnoj zajednici u San Francisku, zapravo u zajednici svoje nekadašnje šangajske pastve. Sveti Sinod poslao je upravo njega da stvari vrati u red i on „u večno magloviti grad Dalekog Zapada stiže na svoju poslednju katedru u jesen 1962".
Beseda o strašnom sudu
Donosimo i besedu ovog Svetog Jovana Šangajskog o Strašnom sudu, antihristu i događajima koji će neposredno prethoditi drugom dolasku Gospodnjem.
"Danas je Nedelja o Strašnom Sudu, i prirodno je da govorimo o Strašnom Sudu i o znacima kraja sveta. Taj dan niko ne zna, zna ga samo Bog Otac, ali znaci njegovog približavanja su dati i u Jevanđelju, i u Otkrovenju sv. Ap. Jovana Bogoslova. Otkrovenje govori o događajima kraja sveta i o Strašnom Sudu prvenstveno u vizijama i skriveno, ali su ga Sveti Oci objasnili, i postoji istinsko crkveno predanje, koje nam govori i o znacima približavanja kraja sveta, i o Strašnom Sudu.
Pred kraj sveta će na zemlji biti pometnje, ratova, gladi, zemljotresa. LJudi će stradati od straha, umiraće od očekivanja nevolja. To neće biti život, niti radost življenja, već mučno stanje otpadništva od života. Ali neće biti samo otpadništva od života, već i od vere, i Sin Čovečiji kada dođe hoće li naći veru na zemlji?
LJudi će postati gordi, nezahvalni, odbacujući Božiji zakon: pored otpadništva od života biće i oskudica moralnog života. Dobro će se smanjivati, a zlo narastati.
O tom vremenu i govori sv. Ap. Jovan Bogoslov u svom Bogonadahnutom delu nazvanom Otkrovenje. On sam kaže da je “bio u Duhu”, što znači da je Sam Sveti Duh bio u njemu, kada su mu u različitim vizijama otkrivene sudbine Crkve i sveta, i zato to i jeste Božije Otkrovenje.
Sudbinu Crkve on predstavlja u liku žene, koja se u to vreme skriva u pustinji: ona se ne projavljuje u životu, kao danas u Rusiji.
U životu će rukovodeću ulogu imati one sile koje će pripremati antihristov dolazak. Antihrist će biti čovek, a ne ovaploćeni đavo. Reč “anti” znači “stari”, ili znači i “umesto”, ili “protiv”. Taj čovek želi da bude umesto Hrista, da zauzme NJegovo mesto i da ima ono što treba da ima Hristos. On želi da ima takvu vlast nad celim svetom.
I on će dobiti tu vlast pred sopstvenu pogibiju i pogibiju celog sveta. Imaće svog pomoćnika maga, koji će silom lažnih čudesa ispunjavati njegovu volju i ubijati one koji ne priznaju antihristovu vlast. Pre antihristove pogibije će se javiti dva pravednika, koji će ga razobličavati. Mag će ih ubiti i tri dana će njihova tela ležati nepogrebena, i biće delimično likovanje antihrista i svih njegovih slugu, i odjednom će ti pravednici vaskrsnuti, i sva antihristova vojska će biti u pometnji, i strahu, a sam antihrist će iznenada pasti mrtav, ubijen silom Duha.
Ali šta se zna o čoveku-antihristu? NJegovo tačno rođenje je nepoznato. Otac je potpuno nepoznat, a majka je prividna devica. On će biti Jevrejin iz kolena Dana. Na to ukazuje to što je Jakov umirući rekao da će on u svom potomstvu imati “zmije pored puta koja će poraziti konja, i tada će konjanik pasti na leđa”. To je metaforična slika da će on delovati lukavo i zlo.
Jovan Bogoslov u Otkrovenju govori o spasenju sinova Izrailjevih, i da će se pred kraj sveta veliki broj Jevreja obratiti ka Hristu, ali u listi kolena koja se spasavaju nema kolena Dana. Antihrist će biti veoma uman i nadaren umećem obraćanja k ljudima. Biće takođe privlačan i mio. Filozof Vladimir Solovjev je mnogo radio na tome da predstavi dolazak i ličnost antihrista. On je pažljivo koristio sve materijale po tom pitanju i to ne samo svetootačke, već i muslimanske, i razradio je tako upečatljivu sliku.
U svetu će se pre antihristovog dolaska već pripremati sve za njegovu pojavu. “Tajna već deluje”, i sile koje spremaju njegovu pojavu, se pre svega bore protiv zakonske carske vlasti. Sv. Ap. Jovan kaže da “antihrist ne može da se pojavi dok ne bude odstranjen Zadržitelj”. Jovan Zlatoust objašnjava da je “zadržitelj” u stvari zakonska blagočestiva vlast.
Ta vlast se bori sa zlom. “Tajna” koja deluje u svetu, ne želi to, ne želi borbu sa zlom silom vlasti: naprotiv, ona želi vlast bezzakonja, i kada to ostvari, onda već ništa neće smetati pojavi antihrista. On ne samo da će biti uman i privlačan, već će biti i žalostiv, činiće milostinju i dobro, radi utvrđivanja svoje vlasti. I kada je učvrsti toliko da ga ceo svet prizna, onda će otkriti svoje lice.
Za svoje sedište će izabrati Jerusalim, jer je upravo u njemu Spasitelj otkrio Svoje Božansko učenje i Svoju Ličnost, i ceo svet je bio prizvan na blaženstvo dobra i spasenja. Ali svet nije prihvatio Hrista i raspeo Ga je u Jerusalimu, a u vreme antihrista Jerusalim će postati glavni svetski grad, koji priznaje njegovu vlast.
Dostigavši vrhunac vlasti, antihrist će od ljudi zahtevati priznanje da je dostigao ono što nijedna ovozemaljska vlast i niko i nije mogao da dostigne, i zahtevaće poklonjenje sebi, kao višem biću, kao bogu.
V.Solovjev lepo opisuje karakter njegove delatnosti kao Vrhovnog vladara. On će svima činiti dobro, pod uslovom priznanja njegove vrhovne vlasti. Ostaviće mogućnost crkvenog života, dozvoliće njena Bogosluženja, obećavaće izgradnju predivnih hramova pod uslovom priznavanja njega kao “vrhovnog bića” i poklonjenja njemu. On će lično mrzeti Hrista. Živeće tom mržnjom i radovaće se odstupanju ljudi od Hrista i Crkve. Biće masovno otpadništvo od vere, pri čemu će prevariti i mnoge episkope koji će kao opravdanje ukazivati na blistav položaj Crkve.
Traženje kompromisa će biti karakteristično nastrojenje ljudi. Direktnost ispovedanja će nestati. LJudi će opravdavati svoj pad, i ljupko zlo će podržavati takvo opšte nastrojenje, i ljudi će imati naviku odstupanja od istine i sladost kompromisa i greha.
Antihrist će sve dozvoliti ljudima, samo da bi se “pali poklonili njemu”. To nije nov odnos prema ljudima. Rimski imperatori su takođe bili spremni da daju slobodu hrišćanima, samo da bi ovi priznali njihovu božanstvenost i božansku vrhovnu vlast, i mučili su hrišćane samo zbog toga što su ispovedali “Bogu Jednome se poklanjaj i NJemu Jedinome služi”.
Ceo svet će mu se pokoriti, i tada će on otkriti lice svoje mržnje prema Hristu i hrišćanstvu. Sveti Jovan Bogoslov kaže da će svi oni koji će mu se poklanjati imati znak na čelu i na desnici. Neizvesno je da li će to zaista biti znak na telu, ili je to slikoviti izraz toga da će ljudi i umom priznavati neophodnost poklonjenja antihristu i njihova volja će u potpunosti biti potčinjena njemu. U vreme te potpune – voljom i svešću – potčinjenosti celog sveta antihristu će se i pojaviti pomenuta dva pravednika koji će bez straha propovedati veru i razobličavati antihrista.
Sveto Pismo kaže da će se pred Spasiteljev dolazak pojaviti dva “svetilnika”, dve “plamene masline”, “dva pravednika”. NJih će antihrist ubiti magovom silom. Ko su ta dva pravednika? Prema crkvenom predanju, to su dva pravednika koji nisu okusuili smrt: prorok Ilija i prorok Enoh. Postoji proročanstvo da će ti pravednici ne okusivši smrt, okusiti je na tri dana, a potom će vaskrsnuti.
NJihova smrt će biti velika radost za antihrista i njegove sluge. NJihovo ustajanje posle tri dana će ih dovesti u stanje neizrecivog straha, pometnje. I tada će nastupiti kraj sveta.
Apostol Pavle kaže da je prvi svet bio stvoren iz vode i poginuo je od vode. “Iz vode” je takođe slika haosa fizičke mase, a pogibija je – vodom potopa. “A današnji svet se priprema za oganj”. “Zemlja i sva dela na njoj će izgoreti”. Sve stihije će se razbuktati. Ovaj današnji svet će poginuti u jednom trenu. U trenu će se sve promeniti.
I pojaviće se Znak Sina Božijeg – to jest znak Krsta. Ceo svet, koji se voljno potčinio antihristu će zaplakati. Antihrist je ubijen. To je kraj njegovog carstva, i borbe sa Hristom. Kraj i odgovor za ceo život, odgovor Istinitom Bogu.
Tada će se iz Palestinskih gora pojaviti Zavetni Kovčeg – prorok Jeremija je sakrio kovčeg i Sveti Oganj u dubokom bunaru. Kada su iz tog bunara uzeli vodu ona se zaprašila. Ali sam Kovčeg nisu našli.
Kada danas posmatramo na život, možemo da vidimo da se ispunjava sve predskazano o kraju sveta.
Ko je taj čovek-antihrist? Sveti Jovan Bogoslov nam slikovito daje njegovo ime 666, ali su svi pokušaji da se shvati to značenje bili uzaludni.
Život savremenog sveta nam daje dovoljno jasnu predstavu o mogućnosti njegovog sagorevanja, kada će se “razgoreti sve stihije”. Tu predstavu nam daje razlaganje atoma.
Kraj sveta ne označava njegovo uništenje, već izmenu. Sve će se odjednom izmeniti, u trenu oka. Mrtvi će vaskrsnuti u novim telima – svojim, ali obnovljenim, kao što je Spasitelj vaskrsao u Svom Telu, na njemu su bili tragovi rana od klinova i koplja, ali je ono posedovalo nove osobine i u tom smislu je bilo novo telo.
Nije jasno da li će to biti novo telo, ili ono kakvim je čovek stvoren.
I Gospod će se javiti sa slavom na oblaku. Kako ćemo Ga videti. Duhovnim vidom. I danas pravedni ljudi kada umiru vide ono što ne vide ostali ljudi oko njega.
Zatrubeće trube glasno i jasno. Zatrubeće u dušama i savestima. Sve će postati jasno u ljudskoj savesti.
Prorok Danilo, govoreći o Strašnom Sudu, kaže da je Starac Sudija na prestolu, a pred njim je ognjena reka. Oganj je – očišćujući element. Oganj spaljuje greh i više od toga – ukoliko se greh srodio sa samim čovekom, onda on spaljuje i samog čoveka.
Taj oganj će se razgoreti unutar samog čoveka: uvudevši Krst, jedni će se obradovati, a drugi će pasti u očajanje, pometnju, strah. Tako će se ljudi odmah podeliti: u jevanđelskoj priči pred Sudijom jedni će stati na desnu, a drugi na levu stranu – unutrašnja svest ih je razdvojila.
Samo stanje čovekove duše će ga odvojiti na ovu ili onu stranu, na desno ili na levo. Što je čovek svesnije i istrajnije težio da živi po Bogu, time će biti veća i njegova radost, kada čuje reči “dođite k Meni, blagosloveni” i suprotno tome te reči će izazvati oganj straha i muke kod onih koji Ga nisu želeli, koji su Ga izbegavali i borili se i hulili na NJega tokom života.
Strašni Sud ne zna za svedoke ili protokolne zapise. Sve je zapisano u ljudskim dušama, i ti zapisi, te “knjige” se otvaraju. Sve postaje javno svima i samom sebi, stanje čovekove duše ga opredeljuje na desno ili na levo. Jedni odlaze u radost a drugi u užas.
Kada se otvore “knjige”, svima će postati jasno da se koreni svih poroka nalaze u čovekovoj duši. Eto naprimer – pijanica, bludnik, umrlo je njihovo telo i neko će pomisliti da je umro i greh. Ne, u duši je postojala sklonost, i duši je greh bio sladak.
I ukoliko se ona ne pokaje za taj greh, i ne oslobodi od njega, izaćiće na Strašni Sud sa tom istom željom grehovne sladosti i nikada neće zadovoljiti svoju želju. U njoj će biti stradanje mržnje i zlobe. To je adsko stanje. “Geena ognjena” je unutrašnji oganj, to je plamen poroka, plamen nemoći i zlobe, i “tu će biti plač i škrgut zuba” nemoćne zlobe."
0 коментара:
Постави коментар