Pravoslavni vernici 12. oktobra obeležavaju praznik Svetog Kirjaka, u narodu poznatiji i kao Miholjdan. Prema narodnom verovanju, posle Miholjdana nastupa prava jesen koja je kalendarski već uveliko počela.
- Verovatno je to primljeno kao pogodno ime, pa ga čak pominje i Vuk Karadžić u svom "Rječniku" - podseća Verica Gburčik.- Očigledno je da je to bilo pod posrednim uticajem katoličke crkve.
Srpska pravoslavna crkva, naime, obeležava 12. oktobra praznik svetitelja i velikog podvižnika hrišćanske vere Kirjaka Otšelnika. Sveti Kirjak je rođen u Korintu krajem četvrtog veka i za života je smatran stubom hrišćanstva i uzorom monaških vrlina. Čitajući Sveto pismo, veoma rano je počeo da se divi ustrojstvu spasenja ljudskog roda, a želja za duhovnim životom odvela ga je u Jerusalim, gde je stupio u manastir i dobio početna uputstva o monaškom životu. Boravio je u više manastira gde se, posvetivši se hrišćanskoj veri, i borio protiv jeresi.
Predanje kaže da je bio krupan i snažan čovek, iako je ceo život proveo u strogom postu. Pred kraj života boravio je u monaškoj obitelji Svetog Haritona, gde su monasi jeli jedanput dnevno, i to po zalasku sunca. Kirjaka su monasi poštovali kao iscelitelja i utešitelja bolesnih i nevoljnih. Poživeo je 109 godina i upokojio se 557. u pustinji gde je proveo starost i poslednje godine života.
Тропар (глас 1):Пустињиј житељ и в тјалеси ангел, и чудотворец показалсја јеси богоносе оче наш Киријаче; постом, бденијем, молитвоју небеснаја дарованија пријим, исцјељајеши недужнија и души вјероју притекајушчих к тебје. Слава давшему тебје крјепост, слава вјенчавшему тја, слава дјејствујушчему тобоју всјем исцјељенија.U pravoslavnom kalendaru se na ovaj praznik pominje i osveštanje bazilike Svetog Mihaila u okolini Rima, što je i objašnjenje za naziv praznika.
Sveti Kirjak je zaštitnik i slava mnogih srpskih domova. Slavi se u Boki Kotorskoj kao zaštitnik pomoraca, a u pojedinim srpskim selima održavaju se zavetine i organizuju litije.
Ali, vratimo se priči o obeležavanju Miholjdana. I meteorološki stručnjaci podsećaju da se upravo tada definitivno prelazi u pravu promenu godišnjih doba. Kako je svojevremeno objasnila meteorolog Verica Gburčik, Miholjdan nije slučajno izabran termin, i za ovaj period nisu ustaljena narodna verovanja samo kod nas.
Naime, u mnogim narodima postoji miholjsko leto, iako se različito zove. Pritom, Miholjdan uopšte slučajno nije izabran termin. Pojavu koju mi zovemo miholjsko leto u Americi zovu "old vajfs" ili "stare žene" (ali i Indijansko leto). Interesantno je i što se kod nas miholjsko leto nekada zvalo babinje ili babije leto. Ovo doba godine obeležava se na sličan način u Francuskoj, ali se tamo zove leto svetog Martina, po tamošnjem svecu.
U Nemačkoj upravo u tom delu oktobra počinje prvi školski raspust uz lakonsko obrazloženje prosvetnih vlasti da je "potrebno da se deca prilagode novom godišnjem dobu". A, zapravo razlog treba tražiti u narodnoj tradiciji, odnosno u tome što se u to doba godine vadi krompir. Ovaj poljoprivredni plod vazda je bio glavni prehrambeni sastojak ovog dela Evrope. Kopanje krompira je bio toliko važan događaj, pogotovo u vreme kada je poljoprivreda bila suštinski najznačajnija privredna grana, da su cele porodice, i ne samo školska nego i sva sitna deca učestvovala u tom poslu.
Prema zabeleškama Mileta Nedeljkovića, u Holandiji postoji običaj da se na ovaj dan krckaju orasi, pa su po njima gatali. Ukoliko je jezgro suvo, puno i zdravo, godina će biti puna svih plodova, a ukoliko je vlažno - godina će biti kišovita, a letina slaba.
U Norveškoj se do 12. oktobra okončavaju svi poljski radovi i za taj dan se sprema naročita žetvena kaša od novog pšeničnog ili kojeg drugog hlebnog zrna, dok Švajcarci na ovaj dan niz reku puštaju na daščicama upaljene sveće...
Prema "Velikoj sovjetskoj enciklopediji" to je period "kad starice na suncu još mogu zagrejati svoje kosti".
Izađite napolje, na Miholjdan mora da se radi
Miholjsko leto u narodu često ima naziv i sirotinjsko leto. Verovalo se da u oktobru mora da bude desetak lepih dana kako bi i sirotinja stigla da pozavršava poljske poslove.- To je bilo vreme kada i oni na svojim imanjima mogu da pokupe letinu, pošto su do tada bili prinuđeni da rade na tuđim imanjima, zbog nadnice - beleži Mile Nedeljković u "Srpskom običajnom kalendaru".
I, ponečemu današnji dan zaista nije kao drugi. Za razliku od mnogih drugih crkvenih praznika, kada se "zabranjuje ovo ili ono", narod kaže da na današnji dan baš treba raditi - ali ne u kući.
Taj običaj potiče iz vremena kada su se početkom oktobra obavljali poslednji poljoprivredni radovi pred početak zime, tako da su sve snage bile uprte u te poslove, a oni kućanski mogu da sačekaju i zimsko vreme.
Postoji i verovanje da se na Miholjdan ne treba venčavati. I ovo je verovanje takođe utemeljeno na tome da svatovi ne bi mogli da okupe goste jer su svi zauzeti drugim poslovima za pripremu za zimu.
U Boki Kotorskoj, Miholjdan zovu još i gospodski praznik, jer su ga slavile čuvene pomorske porodice tog kraja, a mornari na ovaj dan nikada nisu isplovljavali na more kako ne bi uvredili sveca.
Srpski narod veruje i da su rođeni na ovaj dan posebno nadareni i da će imati mnogo sreće u životu.
I kada smo već kod tradicije... Žitelji Dunavske klisure, okoline Donjeg Milanovca, Majdanpeka, Negotina, i njihovi susedi iz Moldavije i Vlaške, na Miholjdan praznuju i takozvani Tejkindan, posvećen ženskim demonima Tetkama (Tetke na rumunskom nazivaju Čumiroli koje smo pominjali, i koje u obliku tri starije žene u crnini nasrću na ljude čitavog života, izazivaju velike epidemije poput gripa, boginja, kolere).
Ova verovanja vezana za bolesti, dovode se u kontekst činjenice da je Miholjdan doba godine s naglim vremenskim promenama, pa samim tim, zbog drastičnih skokova i padova temperature, pada imunitet i šire se epidemije.
Verovanje je i da će ukoliko imamo miholjsko leto nastupajuća zima biti hladna. Međutim, analize na osnovu stogodišnjih podataka govore da nije tako.
- Posle izraženog produženog leta u oktobru, čak u 60 odsto slučajeva zima je bila topla - prokomentarisala je Verica Gburčik
Zašo Indijansko leto?
U engleskom govornom području, ovaj pojam je najpoznatiji kao Indian summer, Indijansko leto.
Termin je nastao, naravno u Americi, negde krajem 18. veka, iz tog perioda su prvi pisani tragovi u literaturi i žurnalistici, piše abc.amarilisonline.com, i navodi neke pretpostavke o vezi sa Indijancima:
- fenomen kasnog leta, praćenog jutarnjim izmaglicama, lepim vemenom i predivnim bojama je bio karakterističan za predele koje su prvobitno bili naseljeni isključivo Indijancima,
– to je period godine kada su Indijanci skupljali svoju letinu,
– u to doba godine su Indijanska plemena obično prestajala sa napadima na doseljenike.
Postoji i priča pripadnici plemena Irokeza koja daje slikovito i originalno objašnjenje ovog fenomena.
U šumama Severne Amerike je živeo jedan ogroman, pomalo čarobni medved. Čaroban je bio zato što je, umesto da se prepusti zimskom snu, kao svi ostali medvedi, odlazio na nebeski svod, da tamo prezimi.
Svake godine, dva najodvažnija lovca iz plemena su, u tom jesenjem periodu, kretala u lov, bezuspešno. Jedne godine, nađoše se dva junaka i njihov odani pas, koja su uspela da savladaju medveda, plativši, doduše to svojim životom. Ali pošto su imali posla sa magičnim medvedom svi su se zajedno uzneli, otišli na nebo – u sazvežđe Velikog medveda ili Velikih kola. Četvorougaoni trapez ovog sazvežđa čine medved, pas i dva lovca.
A medved, čarobni naravno, svake godine, u vreme kada su mu lovci došli glave, zbog tuge i sete, dopusti da mu se rane otvore i krv kaplje na zemlju i daje lišću prelepe crvene nijanse.
0 коментара:
Постави коментар