Pandemija koronavirusa među brojnim nepoznanicama koje je donela, skrenula je pažnju i na problem sindroma hroničnog umora koji se sve češće javlja kod pacijenata koji su se oporavili od kovida. Obolela osoba nije svesna od čega pati, problem ne prepoznaje ni okolina, pa čak ni lekari, naglašava profesor Branislav Milovanović koji se dvadeset godina bavi ovom ozbiljnom bolešću.
 |
| Image by Robin Higgins from Pixabay |
Čini se da nam je svima jasno šta je to umor, ali kako naglašava gost Jutarnjeg programa, prof. dr Branislav Milovanović, profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, predsednik Udruženja za neurokardiologiju Srbije i šef Neurokardiološke laboratorije KBC „Bežanijska kosa“, kod umora postoje različiti entiteti.
Postoji umor koji posle nekog napornog umnog ili fizičkog rada osećamo koji kada se ispavamo i odmorimo prolazi, objašnjava profesor. Zatim, postoji umor koji nastaje zbog sindroma „sagorevanja na poslu“, ali postoji i umor kao bolest i koji se zove sindrom hroničnog umora.
„To je bolest koju je priznala i Svetska zdravstvena organizacija i dala šifru R-53.8 prošle godine, a već postoji šifra od 1969. godine G-93.3 za 'postvirusni sindrom umora'. To je ozbiljna bolest naročito sada kada se pojavljuje gotovo u formi epidemije posle kovid infekcije i tretira se kao bolest“, naglašava doktor Milovanović.
Za sindrom hroničnog umora se smatra da je po težini u rangu onkoloških bolesti i side. Trenutno se govori o produženom kovidu, ali to je, u stvari, ulazak u sindrom hroničnog umora, napominje gost Jutarnjeg programa.
„Evropski parlament je doneo rezoluciju 12. maja, na dan kada se obeležava dan borbe protiv ove bolesti, da se nađu posebni fondovi kako bi se nastavilo istraživanje vezano za epidemiju sindroma hroničnog umora zato što je to bolest koja vodi u invaliditet. Najopasnije je to što su najčešće u pitanju mlađe osobe“, dodaje profesor.
Šta je hronični umor
Ako neko preleži virusnu infekciju, posebno kovid, ako se zamara, ima kognitivne poremećaje – zaboravnost, slabu koncentraciju, nervozu, anksioznost koja se pojavljuje kod 80 odsto slučajeva. Ima neurološke ispade u smislu igranja mišića, mravinjanje, vrtoglavicu prilikom ustajanja ili gubitak svesti. Zatim, česte i jake glavobolje, bolove u mišićima i zglobovima, probleme sa gastrointestinalnim traktom, kao što je sindrom iritabilnog kolona i slične probleme, a sve traje više od šest meseci, u pitanju je sindrom hroničnog umora.
Posle preležanog kovida neophodno je imati na umu da priča nije završena, napominje profesor Milovanović.
Potrebno je intenzivno nastaviti sa uzimanjem antioksidanasa i pratiti stanje zdravlja narednih šest meseci kako ne bi ušli u sindrom hroničnog umora.
Po dosadašnjim iskustvima, uz multidisciplinarni pristup, kod obolelih od sindroma hroničnog umora je potrebno najmanje sedam meseci do dve godine da se povrati normalno funkcionisanje organizma.
„Ovo se tretira ne samo kao bolest već i kao invaliditet, jer pacijenti vremenom ne mogu više da rade. Čak i kada se uradi kompletna visokosofisticirana dijagnostika – skener, magnetna rezonanca, ultrazvuk – ne može da se nađe ništa specifično, a u suštini su glavne promene na autonomnom nervnom sistemu. To je mreža kompletnog rada svih organa i tu se javljaju drastične promene“, naglašava dr Milovanović.
Inače, profesor Milovanović se već 20 godina bavi ovim problemom i objašnjava da kada se uradi testiranje, tačno se vide oštećenja, posebno barorefleksa u karotidama koji regulišu pritisak. Zato se ti pacijenti žale i na česta variranja krvnog pritiska, pulsa, na nestabilnost i zato su neophodne česte kontrole srca.
„Najveći problem je jako mali broj laboratorija za testiranje autonomnog nervnog sistema u regionu. Postoji u KBC 'Bežanijska kosa', u Klinici 'Rebro' u Zagrebu i KC Ljubljana. Mi smo pre svih, pre 15 godina formirali regionalni centar i imamo centar u Banjaluci kojim ja rukovodim“, dodaje profesor.
Nema odmora od hroničnog umora
Najveća zabluda koja prati ovu bolest je što ljudi pretpostavljaju da je u pitanju običan umor i da se on može otkloniti odmorom. Otkriveno je da do glavnih promena dolazi na organelama koje se zovu mitohondrije i dok se posle virusnih infekcija one ne oporave u pitanju je invaliditet.
Po podacima SZO samo 10 odsto pacijenata bude bolje posle određene terapije. Međutim, kako napominje profesor Milovanović, s obzirom na to da se 20 godina bavi tim problemom, lečenje mora biti multidisciplinarno jer ovaj sindrom dovodi do „ispada” svih sistema.
„Postoji udruženje naučnika Evropske unije koje se bavi sindromom hroničnog umora čiji sam i ja deo, i oni su uputili proglas svim pacijentima koji su preležali kovid sa sindromom hroničnog umora, da im preti opasnost i da moraju da preduzmu odgovarajuće mere. Moraju specijalnim lekovima da se leče mitohondrije, mora da se nadoknade vitamini i minerali. Pojavljuju se i metabolički poremećaji, a u 80 odsto slučajeva gastrointestinalni problemi, posebno se govori o sindromu prolazećih creva, te moraju da se uključe i ovi specijalisti u proces lečenja“, naglašava profesor.
Dodatni problem predstavlja i činjenica da o ovoj bolesti ni lekari ne znaju dovoljno jer se još ne uči na fakultetu.
Pre svega upornost
Sindrom hroničnog umora je postojao i pre pojave kovida, kao i udruženja obolelih. Svako ko primeti ovakve ili slične tegobe trebalo bi da se obrati lekaru, u većini slučajeva, to je lekar opšte medicine.
„Ukoliko imate nesvestice, vrtoglavice, aritmije, variranje pritiska, on će vas uputiti kod neurologa ili kardiologa. Potrebno je uraditi kardiološku dijagnostiku, neurološku dijagnostiku i posle toga obično treba uraditi testiranje autonomnog nervnog sistema da bi se videle promene“, objašnjava dr Milovanović.
0 коментара:
Постави коментар