Srpska pravoslavna crkva i crkve koje se pridržavaju julijanskog kalendara obeležavaju 26. februara Svetog Simeona Mirotočivog, odnosno Stefana Nemanje, osnivača srpske dinastije Nemanjića, koji je umro na ovaj dan 1200. godine.
 |
| YouTube printscreen |
Stefan Nemanja rođen je u okolini današnje Podgorice 1114. godine, a vladao je istočnim srpskim zemljama.
Tadašnju srpsku državu uspeo je da proširi, aktivno se borio protiv bogumila i smatra se jednim od rodonačelnika srpske pravoslavne crkve jer je pravoslavlje, po vizantijskom modelu, uspostavio kao državnu religiju.
Četiri godine pre smrti, 1196. godine, odrekao se prestola u korist svog sina Stefana i već sutradan se zamonašio. Kao monah prvo je otišao u manastir Vatoped na Svetoj gori.
"On je koren srpskog naroda i fizički i duhovni. On je pokazao da se može uspeti u teškim vremenima i dao je primer kako se to čini. Uspeo je tako što je sebe potpuno dao srpskom narodu", ističe Atanasije Rakita, episkop hvostanski.
Stefan Nemanja umro je u srpskom manastiru Hilandar, koji je osnovao zajedno sa svojim sinom Rastkom, monahom Savom.
Sava je preneo njegove posmrtne ostatke 1208. godine u Rašku, da bi nad njima izmirio svoju stariju braću Stefana i Vukana koji su se borili za vlast.
Njegove mošti su tada položene u njegovu zadužbinu, Studenicu, u kojoj se i danas nalaze.
Pretpostavlja se da nema srpske crkve u kojoj nije prikazan njegov lik, a posvećena mu je i kapela u rezidenciji srpskog patrijarha u Beogradu.
Čuvar države, vere i jezika
Stefan Nemanja se smatra velikim srpskim državnikom, ktitorom, ali i čuvarom jezika. Upravo je njegov brat Miroslav naložio da se napiše naš najstariji i najvredniji jezički spomenik - Miroslavljevo jevanđelje.
Kako ga Srbi slave
Sveti Simeon Mirotočivi se proslavlja isto kao i sve druge krsne slave - slavski kolač, koljivo i vino, i osveštanjem koje obavlja sveštenik. Ukoliko padne u mrsni dan, sprema se mrsna trpeza, a ukoliko padne u posni dan posna. Današnji praznik je nepokretan. Krsna je slava Patrijaršijske kapele.
Молитва светом СИМЕОНУ МИРОТОЧИВОМNarodne priče i običaji
О, свети Симеоне Мироточиви, оче рода Србскога, теби се молимо и преко тебе од Бога милост просимо, ми убожјаци и просјаци земаљски, ми последњи од последњих што се родише на тужној и грешној земљи овој. Јер ако, благодаћу Божијом, ти и данас проходиш по земљи Србској, онда се сигурно на Небо са сузама и непреболним болом враћаш, и питаш се шта то остаде од свете Србије твоје и од светих Срба твојих. Само страшила од греха и болести огубана, само рањеници и уцвељени јадници, који тумарају по мраку последњих времена.
Да, свети Симеоне, нема више вере на земљи Србској, само лаж и лицемерје. И под мантијом и под мирским оделом вири, не један, него стотине ђавола, који су ту као домаћи, као свој на своме. И да није светих молитава ваших са Небеса, да Господ још не милује одлутало стадо своје, па нас и такве благодаћу својом посећује, да ли би ми и знали да постоји Небески свет, да постоји ишта осим овога блата и прљавштине. А овако, бар на трен, душе нам се отму из помрачине греховне, па завапе ка Небесима, ка вечној отаџбини својој, и са сузама вапијући за помоћ моле.
Зато ми к теби, свети Симеоне, прибегавамо, и молимо те да молиш Господа и Господара нашег, да силом својом свемоћном одагна свако зло од нас, и да нас покрене на нелицемерно покајање и оплакивање грехова наших. И не дај, о свече Небески, да се заносимо, и да маштамо о некој праведности нашој, због понеког доброг дела које учинисмо, већ нам подај сузе покајне и мисао да смо најгори од најгорих, као што заиста и јесмо.
И помози да се Господ смилује на нас, и да нас пусти да уђемо у Царство Небеско, макар и као последњи, на нека мала врата, са стидом и страхом због безбројних сагрешења, и да из прикрајка гледамо на блаженства која задобише они који чисто на земљи поживеше, и који подвигом несхватљивим уму људском душе своје убелише.
Ето, толико молимо од тебе, свети Симеоне, свесни да нисмо достојни ниједне милости Небеске, али, опет, дрско куцамо на врата Неба, не би ли се и нама отворила, не би ли и ми чули глас Христов: Ходите благословени оца Мојега, опроштено вам је све, по молитвама светих, уђите у покој Небеског Јерусалима!
А ако се то и деси, молитвама твојим, свети Симеоне, ориће се Небо од песме наше и од хвале наше Свемогућем Богу, Који у Светој Тројици, у Оцу и Сину и Светоме Духу пребива, кроз сву вечност бесконачних векова. Амин.
Na ovaj dan, u spomen na Svetog Simona, održavali su se panađuri (vašari), a danas je to samo običaj u Valjevskoj Mionici. U narodu se o Stefanu Nemanji održalo predanje kao o zmajevitom čoveku, koje potiče od njegovih ratnih uspeha u borbama sa moćnom Vizantijom. Po predanju, bio je proždrljiv, jer se u njega bila uvukla ala, pa je bilo potrebno i nju hraniti.
Nemanja je za ručak jeo pečenog vola, u njemu pečenog ovna, u ovnu pečenu kokoš i u njoj pečeno jaje. Jednom o ručku, Nemanja je bio kod svog sina Svetog Save, i zatražio da ruča. Sava mu pružio poskuricu (pečat sa slavskog kolača), a ala zinula da je dohvati. Tada Sava zgrabi alu i baci je u more. Od tada Nemanja više nije bio proždrljiv.
Naodni običaji kažu da bi stogana ovaj dan trebalo da se pomolite svetitelju za neustrašivost, zdravlje i snagu vaše dece, a ukoliko to učinite iskreno i od srca, Sveti Simeon će vam uslišiti molbe.
0 коментара:
Постави коментар