Već i sam život je čudo. Pozornica svih drugih tajni i misterija. Malih i onih malo većih čudesa. Aleksandar Saša Ignjatović situirao ih je u naš "komšiluk" i u upravo objavljenoj knjizi "Najveće tajne i misterije Srbije" ispričao 20 autentičnih priča nastalih iz susreta sa neobičnim ljudima i suočavanja sa čudnovatim dogadjajima.
Nikola Tesla je voleo da kaže kako je čovekovo najlepše moguće iskustvo da doživi misteriju.
U stvari, misterije i tajne jesu nešto sa čim se suočavamo tokom celog života. Mnoge pokušavamo da racionalizujemo, što ne znači da ih i uspevamo objasniti... Zabljesnu nas silinom svoje tajnovitosti ili povuku u tminu svoje nejasne prirode. I Aleksandar Saša Ignjatović, autor knjige "Najveće tajne i misterije Srbije" (koju je krajem 2014. godine objavila beogradska "Laguna"), kaže da su ga, kada je pojedinim prijateljima poverio da piše knjigu na ovu temu, gotovo svi najpre pitali: "Zar ti stvarno veruješ u ta čuda"?
A još je Sveti Avgustin u svoje vreme primetio kako ono što nazivamo čudima nije nešto što bi bilo izvan prirode, već samo posledica nečega što još ne poznajemo. Pritom je čudo u osnovi stvaranja, uostalom, nije li i sam život vrhunsko čudo?
"Šta, precizno, znači verovanje u čuda? Da li razjašnjeno čudo prestaje da bude čudo? Zbog čega je, na primer, reinkarnacija veće čudo od rodjenja? Kako je to telepatija, prenos misli na daljinu, veće čudo od telefona, odnosno prenosa glasa na istu tu daljinu? Zašto je Isuov hod po vodi čudo, a Baumgartnerov skok sa ivice svemira to nije?" - pitanja su koja Saša Ignjatović postavlja, podsećajući kako svakodnevno, iznova i iznova, dokazujemo da nismo ni blizu rešenja svih tajni i misterija.
Naša zemlja čuda
Autor u upravo objavljenoj knjizi te tajne i misterije, priče o neobičnim i neobjašnjivim pojavama, situira upravo na područje Srbije, dokazujući kako je ono uvek bilo bremenito senovitim pripovestima "s one strane mogućeg".
- Istinite priče iz ove knjige nastajale su tokom niza godina, kao čičkom se kačeći na moju radoznalost tokom brojnih putovanja kroz ovu našu zemlju čuda. Mogla je možda ova zbirka da bude objavljena i ranije, ali postoje knjige, kao i ljudi, kojima je neophodno da sazru, kako bi u pravom trenutku pokazali koliko zaista vrede - reći će autor knjige, novinar, urednik i publicista, čiji su autentični zapisi zabeleženi širom Srbije.
Od "Čudovišta iz Borskog jezera", preko Crne kolibe kod Zvornika, zveri iz Belegiša i utvare iz Bezjaka, sablasne kuće u Maloj Moštanici... do lekovitih voda - "suza iz kamena" u okruženju manastira Gornjak, ali i ukletih gradjevina i automobila ili vudu magije u Beogradu... Nižu se priče, ukupno na broju njih dvadeset, koje je autor prikupio tokom novinarskog rada, putujući Srbijom i susrećući se sa neobičnim ljudima i fenomenima. Po formi su kratke i bez nepotrebnih komentara. Na čitaocima je da ih percipira na svoj način.
- Kao čovek koji veruje da postoji neka viša svrha našeg postojanja na ovoj planeti, dugo sam imao dilemu da li svoja neobična i neobjašnjiva iskustva treba da podelim s vascelim svetom. Suviše sam često sretao ljude kojima je takav izbor doneo samo teret neverice i podsmeha. Pa ipak, siguran sam da sam doneo pravu odluku. Jer, nažalost, u ovom ludom i brzom svetu postali smo kolektivno razmaženi i neopisivo kratkog pamćenja. Malo je čuda koja danas mogu da nas zadive i zagolicaju nam maštu. Sve nam je na tacni. Dostupno, objašnjeno i objavljeno na internetu... - podseća Saša Ignjatović.
I dodaje kako mislimo da nam je sve jasno... Ali, da li je zaista tako?
- A i dalje se plašimo nepoznatog i neočekivanog. Pa zato povlačimo oštre granice između mogućeg i nemogućeg, kao da razlika između njih nije samo stvar naše percepcije. Količine straha potrebne da se uhvatimo ukoštac sa nepoznatim.
Zato za svoju knjigu i kaže kako ona nije o nepoznatom i poznatom, već je o životu.
- Sa nekim njegovim malim ili malo većim čudesima...
Prokletstvo starog groblja
Kao što je ono u priči o prokletstvu starog groblja. Ignjatović svoje čitaoce podseća kako je na putnim kartama deonica Ibarske magistrale, duga šest-sedam kilometara, koja prolazi kroz Stepojevac, označena kao crna tačka, posvedočena brojnim saobraćajnim udesima koji su tu odneli brojne ljudske žrtve. A put je na tom potezu dobar, širok i kvalitetan, bez logičnih razloga za gotovo svakodnevne nesreće koje se dešavaju...
"Osim, možda, duhova sa starog groblja koji još čekaju da im Stepojevac vrati dug" - konstatuje autor i, naravno, ne ostaje dužan pripovesti o narušenom miru pokojnih koji je - zvanično više od stotinu, a nezvanično mnogo više - žrtava platilo glavama vozeći se pravo u smrt.
Elem, 1947. godine je, od drugova "odozgo" odlučeno da se u varoši Stepojevcu izgradi Zadružni dom. Ali, ubrzo je ponestalo i peska i cementa i para, da bi tadašnji blagajnik Narodnog odbora došao na "spasonosnu" ideju da se kao materijal za gradjevinu iskoriste - nadgrobni spomenici sa starog stepojevačkog groblja! Em ništa ne košta, em je groblje u blizini... Epilog su stotine nadgrobnih ploča, nekih i sa staroslovenskim natpisima, izvadjenih iz utrobe zemlje i prenetih na gradilište. "Groblje je izrovano točkovima seoskih kola, probodeno pijucima i oskrnavljeno lopatama meštana..."
I, nesreće su počele da se nižu skoro istovremeno sa puštanjem u saobraćaj magistrale. Brzo su ponestala i logična objašnjenja...
"Prokletstvo starog groblja počelo je da uzima svoj danak. Meštani su šaputali o tome, brojali žrtve i čekali da se lanac prekine. Nisu dočekali" - čitamo na stranama Ignjatovićeve knjige, koji dodaje kako je starina Spasoje Brkić, jedan od kulučara iz te 1947, pre nekoliko godna, kada se Dom renovirao, pronašao u temeljima spomenik svojih predaka i preneo ga na groblje.
Rekao je da od tada mirnije spava...
Nedokučivo našem nejakom razumu
Eto, takve priče Aleksandar Saša Ignjatović priča u svojim "Najvećim tajnama i misterijama Srbije", kratkim, živim zapisima koji ne pretenduju da ovakve fenomene objasne, ali ih jednostavno izlažu i ostavljaju čitaocima da sami donesu svoje zaključke. Za autora svakako možemo reći da je potpuno atipičan pisac, po poslovima kojima se bavio (na železnici je popravljao lokomotive, prodavao švercovanu robu na pijaci, svirao u rok-bendu, pisao starogradske pesme, tukao se s policijom, radio kao prodavac u trafici, držao prodavnicu igračaka, pisao scenarija za stripove, bio radio voditelj, beležio paranormalne pojave po Srbiji…), pre nego što je svoj istraživački duh i energiju usmerio prema pisanju, muzici i medijskom radu.
Tako već priprema i dokumentarno-igrani TV serijal naslovljen, kao i knjiga, "Najveće tajne i misterije Srbije".
A njegov odnos prema onome o čemu u knjizi i budućem serijalu pripoveda je nedvosmislen:
-I kada mi se u Maletini kraj Đunisa tlo treslo pod nogama bez vidljivog razloga, i kada mi je automobil otkazao poslušnost u ponoć, na mostu koji vodi ka selu Bistrici, i kada sam slušao neopisive zvuke iz kamenih katedrala Đavolje varoši, i dok sam se umivao vodom sa Đurđevdanskog izvora kod Manastira Gornjaka... nisam mogao, a ni želeo da sakrijem poštovanje prema silama koje upravljaju prirodom na način nedokučiv našem nejakom razumu.
Pa, dobrodošli u srpsku Zonu sumraka. Možda već "na uglu ulice od sto koraka, negde na obodu grada" (kako i glasi naslov jednog od zapisa)...
Slavoljub Marković, astrosajt.blogspot.com
0 коментара:
Постави коментар