Statistika mu nije išla na ruku: kako navodi Bi-Bi-Si, svake godine oko 300.000 ljudi u Sjedinjenim Državama doživi srčani udar i većina umre - od onih koji stignu do bolnice, premine između 85 i 90 odsto ljudi.
Konradov slučaj je, međutim, bio bliži "zoni sumraka" nego statističkim šansama.
Hitna pomoć prvo ga je prebacila u lokalnu bolnicu, ali je medicinska ekipa zaključila da on nije tipična žrtva srčanog udara, te nisu bili sigurni kako da mu posle oživljavanja pomognu na najbolji način i održe ga u životu.
Konradova supruga, lekar, setila se da je čula za centar u kojem istražuju načine oživljavanja, na obližnjem Univerzitetu Pensilvanija, pa je insistirala da njenog muža brzo prebace tamo.
Primljen je u univerzitetsku kliniku, a doktor Bendžamin Abela preporučio je 24-časovni tretman hlađenja, kako bi se minimizirala upala i usporio metabolizam - a to su, kako navodi BBC, dve komponente koje su izgleda ključne da bi se telo oporavilo od veštačkog oživljavanja.
Konrad je potom nekoliko dana bio u indukovanoj komi, primajući post-infarktnu terapiju...Preživeo je i oporavio se.
Šta ako je pacijent "malo mrtav"
Slučajevi poput Konradovog pomažu lekarima i istraživačima da napreduju ka krajnjem cilju - da zaustave i preokrenu proces umiranja.
- Kad ste "sveže" mrtvi, vaš mozak nije obavezno nepovratno oštećen. Moraju da se dese i telesna i moždana smrt da bi se reklo da ste zaista mrtvi - objašnjava profesor medicine iz Njujorka Sem Parnija.
Kako navodi BBC, nova znanja i tehnologije izmeniće naše viđenje o prirodi smrti, a istraživači sve više shvataju i prihvataju da smrt nije pitanje jednog trenutka, već proces. Drugim rečima, čovek ne umire odjednom. Čak i ako stane srce, telo može ostati živo satima, a neki delovi tela i danima.
Kako kaže profesor Abela, u nedostatku boljih izraza, mrtvi se mogu podeliti na "malo mrtve" i "veoma mrtve"...a između su oni koji "još nisu skroz mrtvi".
Matične ćelije žive u leševima do čak 17 dana
Danas, skoro 95 odsto umrlica koriste trenutak prestanka rada srca kao tačno vreme smrti. I, kroz istoriju, to je uglavnom bila ispravna pretpostavka.
Šezdesetih godina prošlog veka, međutim, istraživači su počeli da preispituju tu pretpostavku. Veštačkim oživljavanjem ponovo je uspostavljan rad srca pacijenata, ali verovalo se da je rok za to pet minuta - pre nego što prestane protok krvi kroz mozak.
- Učili su nas da imamo pet minuta nakon što srce stane. Sad znamo da je to prevaziđeno i da moždane ćelije ne umiru odmah - kaže Parnija.
Istraživači sada razumeju da ćelije i organi, svaki za sebe, imaju "sopstvene smrti", i da umiranje traje satima, čak danima. Matične ćelije žive u leševima do čak 17 dana, ukoliko ne dođu u dodir sa kiseonikom, navodi se u jednoj studiji iz 2012.
Pretpostavlja se da ako osoba ne reaguje na oživljavanje 20 minuta, pola sata, da verovatno neće doći do stvarnog oporavka, čak i ako oživljavanje uspe, već će pacijent završiti vegetirajući. Ipak, ne zna se tačan rok za umiranje.
Bila mrtva četiri sata, oživljavana šest sati i - preživela
U neverovatnom slučaju iz 2011, žena je u Japanu pokušala da izvrši samoubistvo, otišla je u šumu i popila celu bočicu tableta za smirenje. Sledećeg jutra, telo je otkrio prolaznik. Kad je došla hitna pomoć, telesna temperatura bila joj je 20 stepeni, nije imala puls i nije disala.
Pokušaji da ponovo pokrenu njeno srce nisu uspeli, ali su je doktori ipak - umesto u mrtvačnicu - smestili u bolničku sobu i priključili na mašinu koja vrši funkcije pluća i srca i predstavlja standardnu medicinsku opremu u klinikama u Japanu. Nekoliko sati kasnije, srce je ponovo zakucalo.
Ispostavilo se da je niska temperatura u šumi sprečila smrt njenih ćelija, pa je - iako naizgled mrtva čak četiri sata, a onda oživljavana još šest - ipak preživela.
Tri sedmice kasnije, napustila je bolnicu oporavljena. Danas, ona je udata i nedavno je dobila bebu. Drugde u svetu, hitna pomoć bi je jednostavno proglasila mrtvom, primećuje njujorški profesor.
Kombinacija novih metoda - čija su dva ključna koraka pokretanje srca i hlađenje tela, kojim se telo uvodi u vrstu "hibernacije" da bi se zaustavilo umiranje ćelija i stabilizovale funkcije tela - povećala je procent preživljavanja sa 26 na 56 odsto, navodi se u jednom norveškom istraživanju iz 2007.
Glavno pitanje na koje istraživači još nemaju odgovor je koliko bi pokušaji oživljavanja trebalo da traju.
(Blic)
0 коментара:
Постави коментар