Kosmos je nastao ni iz čega, prema zakonima fizike, izričit je u svojoj u najnovijoj knjizi „Veliki nacrt” - u slobodnom prevodu Veliko stvaranje - Stiven Hoking (drugopotpisani je poznati fizičar Lionard Mlodinov). On je isključio boga nekoliko dana uoči posete pape Benedikta XVI Velikoj Britaniji. Očekuje li se uzvratna odluka?U Velikom prasku (Big Bang), pre 13,7 milijardi godina, on se izlio iz sićušnog jezgra nulte veličine, naspram kojeg je zrnce peska neobično krupno i neobuzdano razlio do zaprepašćujućih razmera. Postanak iz ništavila odavno je prigrljen u naučničkom bratstvu (Standardni model) i maltene se ne dovodi u sumnju.
Da li je zauvek sklopljena „Knjiga postanja”?
Minulih decenija je pomenuto učenje uverljivo potkrepljeno brojnim astronomskim merenjima. Neizmerni beskraj svuda oko nas (pa i mi sami) potiče, dakle, iz jedinstvenog događaja (singularnost) – strahotnog rasprsnuća nepojamno zgusnute i beskonačno majušne tačke, za koju je svaka na ovoj stranici – guliverovske veličine.
Zastrašujuća eksplozija je neizbežna na temelju fizičkih zakona, kao što je to sveopšte privlačenje (gravitacija), naglašava Stiven Hoking, koji se od 1974. godine, uprkos krhkom zdravlju (oduzet od mladosti, govori preko naročitog računara-sintesajzera glasa), upinje da zauvek venča dva kamena međaša savremene fizike – opštu teoriju relativnosti Alberta Ajnštajna (dočarava kosmos u grandioznim razmerama) i kvantnu teoriju (koja je materiju ispitala do milijarditog delića milionitog odsečka milimetra).
Kosmos je simfonija
Godine 1984. Majkl Grin i Džon Švarc izneli su prvi dokaz da novo tumačenje – nazvana teorija superstruna ili teorija struna – može da objasni nedokučivi ponor sićušnog posle tzv. Plankove granice (milioniti odrezak milijarditog delića santimetra ili 10-33). Da biste zavirili iza, bio bi vam neophodan akcelerator veliki kao galaksija!
Naš kosmos, u suštini, ima više dimenzija nego što opažamo, gusto upletenih u uvijeno tkanje prostorvremena. Najviše pristalica steklo je objašnjenje Edvarda Vitena, jednog od najvećih naučnih umova današnjice, koji je 1995. sve objedinio u čuvenu M-teoriju s 11 dimenzija (11 kosmosa), čijem zavodljivom „sirenskom zovu” nisu odoleli ni Stiven Hoking ni Lionard Mlodinov.
Osnovni (elementarni) sastojci kosmosa nisu, prema tome, tačkaste čestice, već nezamislivo tanke niti ili tanušna jednodimenzionalna vlakna koja trepere. A kolike su te strune?
Dužina uobičajene približno je jednaka Plankovoj dužini – oko sto milijardi milijardi puta (1020) manja je od dimenzija jezgra atoma! Sam atom, da biste stekli predstavu, iznosi desetomilionitinku milimetra. Kada biste ga uvećali do granica poznatog kosmosa, on bi jedva dosegao visinu prosečnog drveta! Strune izgledaju tačkaste, čak i kada se posmatraju pomoću najmoćnije opreme. Svaka elementarna čestica načinjena je od jedne strune, svaka je jedna struna. Razlike se, u suštini, ispoljavaju u drukčijim odjecima jedne osnovne; kosmos je muzika nota koje strune sviraju. Satkan od bezbrojnog mnoštva takvih niti koje titraju, on podseća na beskrajnu simfoniju.
Ajnštajn i čarape
Razvezuje li to gordijevski čvor savremene fizike?
Zagovornici su uvereni da će pomiriti dve vladajuće teorije koje su se sudarile ne mogavši istovremeno da obgrle i najgrandiozniji i najsićušniji svet, što je uzaludno tri decenije pokušavao Albert Ajnštajn. Donkihotovska potraga „oca relativnosti” za objedinjenom teorijom okončala se razočaravajućim priznanjem: „Postao sam usamljeni stari momak, poznat uglavnom po tome što ne nosi čarape, koga pokazuju kao čudaka u posebnim prilikama”.
A u koliko dimenzija mi, ljudi, postojimo? Sasvim je izvesno: u četiri (tri prostorne i jedna vremenska). U preostalih sedam (prostornih) naučnici još nisu spravama prodrli, iako su ih razumom naslutili.
Ali se s tim ne mire žudeći da proniknu u najzapretenije zagonetke i najtemeljnija saznanja, što to je – prema ranijem iskazu Stivena Hokinga – prvi korak ka spoznaji „božjeg uma”. Novinari su ga brže-bolje optužili da se sada odrekao tvorca, prizivanog u vlastitoj knjizi „Kratka povest vremena”.
Sličnu zamerku upućivali su godinama Albertu Ajnštajnu koji je, naposletku, otpisao: „Ne verujem u personifikovanog boga i to nikada nisam poricao... Ako postoji nešto u meni što se može nazvati religioznim, onda je to beskonačno divljenje prema strukturi sveta... ”
Uvode li nas strune u najdublje zakone kosmosa, u samu bit čuvenog Lajbnicovog pitanja zašto postoji nešto umesto ničeg?
„San nauke je da sve činjenice izvede iz jednog principa”, rekao je svojevremeno teorijski fizičar i Ajnštajnov prijatelj Filip Frank. Ali je proslavljeni matematičar David Hilbert još početkom 20. stoleća upozorio: „Fizika je isuviše važna da bi bila ostavljena samo fizičarima”.
Izvor: Politika
0 коментара:
Постави коментар