Da li je na mene bačena kletva? Ovo su znaci!

Kletva je vrsta verbalne magije zasnovane na verovanju da izgovorene reči imaju tajanstvenog delovanja na onog akome su upućene. Proističe iz nemoći da se drugačije ostvari željeni uticaj i predstavavlja arhaično sredstvo pravde koje se koristi kao odgovor na nepravdu i učinjeno zlo.

Artienne / Pixabay




Na ovaj način je pojam letve objašnjen u kapitalnoj "Enciklopediji straha"objavljenoj kod nas pretprošle godine. Naravno, verovanje u moć kletve vremenom je drastično smanjeno, ali verovatno nije i sasvim nestalo.

Koliko puta vam se, recimo, dogodilo da vam neke stvari u životu ne idu, a da vi pomislite da vas je neko prokleo?

Praznoverje je i dalje sastavni deo naše našeg društva i mnogo od nas smatraju da se iza njega kriju tajne koje su teške za razumevanje.

Svoju osvetu za učinjeno zlo i nanetu patnju čovek je artikulisao u ubojitu formulu mržnje, podstaknutu verovanjem da će njegovog neprijatelja stići zaslužena kazna. Tako i kletva, prema Leksikonu narodne književnosti, priziva zlo na onoga kome se upućuje. Izrečena s jakim emotivnim intezitetom, većinom kao zgusnuto osećanje mržnje, u srditoj nemoći, kao osveta, ili kao preventivno sredstvo pretnje...

U Srpskom mitološkom rečniku možete naći sledeće objašnjenje o kletvama „Kletva sadrži reči koje tajanstveno deluju na onoga koji je upućuje. Kletva je teška, varvarska, ponekad i svirepa. Kletva nastaje kao posedica gneva, mržnje, želje za osvetom, a gde vlada razum, ona se ne čuje.“

Kletve uglavnom iskazuju žene: majke, supruge, devojke, ređe sestre  i ćerke a muškarci veoma retko i u trenucima najvećeg bola. Među kletvama muškaraca najteža je očeva kletva i ona se po verovanju izvesno obistinjuje, a posebno je teška ako se izrekne u crkvi ili pred ikonom sveca.

O kletvama su napisane mnogobrojne knjige, a u njima piše da se ovih osam znakova mogu izdvojiti kao najčešći pokazatelji da ste prokleti.

1. Nagli gubitak enerije: Ako ste nekad pucali od snage, bili prepuni života i energije, a odjednom ste potonuli i više nemate volje ni za čim, to može da bude jedan od znakova da je na vas bačena kletva, piše 24sata.hr.

2. Finansijski gubici: Ukoliko su vas iznenada pokosili finansijski gubici, ukoliko ste izgubili mnogo u nekim ulaganjima ili ste odjednom iz stabilne situacije ušli u bezizlaznu.

3. Učestali problemi u ljubavi: Nekad ste bili u stabilnim ljubavnim vezama i odnosima, ali u poslednje vreme su iza vas samo ljubavni brodolomi, razvod, gubitak volje za ljubavlju i seksom.

4. Noćne more: Iznenada ste počeli da sanjate čudne i zastrašujuće stvari. Izuzetno su ubedljive i dosta vas opterećuju. To mogu da budu snovi o vašoj smrti, zmijama, škorpionima i padovima s velikih visina.

5. Crno znamenje: Ukoliko vam je netragom nestao omiljeni komad nakita ili se neobjašnjivo pokidao, to može da bude znak kletve.

6. Loša sreća: Ovo je nešto što mnogi doživljavaju subjektivno, ali ako ste zaista u velikoj crnoj seriji i sve se okreće protiv vas, to je to.

7. Neobjašnjiva bol: Ako češće nego ikad pre osećate bol u telu koju ne možete da objasnite, pogotovo u donjem delu leđa, stomaku pa čak i nogama, a doktori ne mogu da otkriti razlog.

8. Problemi sa spavanjem: Iznenada se budite usred noći, dugo ne možete da zaspite, preznojavate se tokom spavanja, a nikad ranije niste imali problem, može biti znak da vas je neko "uhvatio na zub".

Ako pronađete četiri znaka, znate šta je problem. Naravno, sve ovo ako verujete u kletve. Ni one ni njihovo delovanje nisu dokazani.


Starac Pajsije upozorava: Roditeljska kletva je veoma moćna, pazite šta pričate deci!


Znajte da je kletva, pa čak i samo negodovanje roditelja veoma moćno. Sve i da roditelji ne proklinju decu, samo ogorčenje na njih dovoljno je da deca "ne vide beloga dana"; njihov život biće samo muke. Takva deca mnogo stradaju u ovom životu. Razume se, u drugom životu dobijaju olakšanje, jer ovde već nešto otplaćuju.

Dešava se ono što govori ava Isaak: "Jedu pakao", odnosno – trpeći muke u ovom životu, smanjuju pakao. Jer muka ovog života – "jede pakao". Odnosno, kada deluju duhovni zakoni, oduzima se malo od pakla, od muke.

Ali, i roditelji koji šalju svoju decu "do đavola", obećavaju ih đavolu, pa posle đavo ima pravo na njih. Reći će: "Pa, sam si mi ih obećao."

U Farasi je bio jedan bračni par. Imali su malo dete koje je često plakalo, i otac ga je stalno slao "do đavola". I evo šta se zbilo. Bog je tako dopustio, da kada bi ga on poslao "do đavola" – dete bi iščezavalo iz kolevke. Sirota majka bi posle odlazila kod Hadžiefendije.

"Hadžiefendija, tvoje molitve neka bi bile sa mnom, dete su uzeli demoni." Hafendija bi odlazio, čitao molitvu kraj kolevke, i dete se vraćalo. Ovo se stalno ponavljalo. Sirota žena je govorila: "Hadžiefendija, tvoje molitve neka bi bile sa mnom, dokle ovako?"

"Ja se ne umaram dolazeći, a ti li se umaraš dolazeći da me pozoveš? Đavolu će dodijati i ostaviće dete." Od tada dete više nije iščezavalo. Kada je dete odraslo zvali su ga "đavolji rod". Uzburkavao je celo selo; nikome nije davao mira. Šta je sve zbog njega trpeo moj otac! Odlazio bi do nekog čoveka i govorio mu: "Onaj je rekao to i to za tebe." Odlazio je drugome, govoreći isto. Potom bi se ova dvojica zavadila i potukla. Kada bi to shvatili, pošli bi da uhvate klevetnika i da rasprave sa njim. Ali, on bi ih tako prevario da su još oni od njega tražili oproštaj! Toliko je bio đavolik! Đavolji rod! Bog je tako ustrojio da bi se ljudi, videvši sve to, urazumili, zategli i bili mnogo pažljiviji. Druga je stvar kako će Bog suditi ovom čoveku. Razume se, imaće mnoge olakšice.

Najveće bogatstvo sveta jeste roditeljski blagoslov, baš kao što je u monaštvu najveći blagoslov – imati blagoslov svog Starca. Zato i kažu: "Traži blagoslov od roditelja." Sećam se, jedna majka imala je četvoro dece; i plakala je, sirotica. Govorila mi je: "Umreću tužna, nijedno od dece se nije oženilo. Moli se." Sastradavao sam sa ovom udovicom, i sa onom siročadi. Molim se, molim se – i ništa. Velim: "Nešto se ovde dešava."

"Bacili su vradžbine na nas", govorila su deca. "Nije vradžbina, da je od vradžbine to bi se videlo. Da vas nije, možda, majka klela?" upitah ih. "Jeste, Oče", rekoše mi. "Naša majka nam je, pošto smo bili mnogo nestašni kao deca, stalno govorila, od jutra do večeri: 'Da ostanete panjevi, da ostanete panjevi' ".

"Pođite da malo prodrmate svoju majku", rekoh im, "i kažite joj da se pokaje, ispovedi i da vam od sada pa nadalje uvek daje samo blagoslove." Za godinu i po oženilo se sve četvoro dece. Ova sirota žena bila je udovica, izgleda i malodušna, a deca su bila nestašna, prevršila su meru, i ona ih je klela.

– Ako roditelji kunu decu i posle umru, kako da se deca oslobode prokletstva?
– Ako deca traže "krivicu" u sebi, naći će da su, ako su ih roditelji kleli, bili neposlušni i da su mučili svoje roditelje. Tada, ako osete svoju krivicu, iskreno se pokaju i ispovede, sređuju se. A ako deca uz to i uznapreduju duhovno, pomoći će time i roditeljima.
– Starče, i mene su roditelji kleli kada sam otišla u manastir.
– U tom slučaju kletve postaju blagoslov.

"Učtiva" kletva

– Starče, da li je ispravno govoriti za onog ko nam čini nepravdu: "Neka bi mu Bog vratio za to"?
– Onaj ko tako govori prevaren je od đavola, jer ne shvata da na taj način "učtivo" proklinje. Ima ljudi koji govore za sebe da su osetljivi, da su puni ljubavi i takta, da trpe nepravde koje im nanose ljudi, ali govore: "Neka bi im Bog uzvratio". Svi mi ovde polažemo ispite kako bismo prešli u onaj drugi, večni život, u Raj. Pomisao mi govori da je ovo "učtivo" proklinjanje ispod svakog duhovnog nivoa, i da je nedopustivo za hrišćanina. Jer, Hristos nas nije učio takvoj vrsti ljubavi, već – Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine! Isto tako, veći od svih blagoslova je kada nas nepravedno kunu, a mi to primamo ćutke, blagodušno.

Kada smo oklevetani, ili kada trpimo nepravdu, bilo od površnih, bilo od zlobnih ljudi koji su pokvareni i iskrivljuju istinu, ako je moguće – ne tražimo pravdu, kada se nepravda tiče samo nas. Niti govorimo: "Neka bi im Bog uzvratio", jer je i to kletva. Dobro je da im oprostimo od sveg srca, i da se molimo Bogu da nas ukrepi da možemo da iznesemo teret klevete, i da nastavimo duhovni život (u tajnosti, ako je moguće). Neka ljudi kojima je u tipiku da sude i osuđuju nastave da nam nanose nepravde, jer nam time pripremaju zlatne vence za onaj istiniti život. Naravno, oni koji su blizu Boga nikada ne proklinju, jer u sebi nemaju zlobu, već samo dobrotu. Svako zlo koje se baci na ove osvećene ljude, osvećuje se. Tako oni osećaju veliku, za druge, nevidljivu radost.

(Preuzeto iz knjige "S bolom i ljubavlju savremenom čoveku" starca Pajsija Svetogorca)


Kletve zaista ubijaju!?


Tradicija kletvi postoji verovatno u svim (ne)kulturama sveta. I kod nas se odavno “primila”...

Recimo, na sajtu vujaklija.com za kletve je predložena sledeća definicija: “drevna srpska borilačka vestina…. počinju sa ‘dabogda ti’, pozivaju se na vašu porodicu i užu rodbinu do 27-og kolena”. Kletve su, kao što znamo, pre dve godine stigle i u Skupštinu, kada se za govornicom orilo: “Proklet mu bio rod i porod”, „Neka mu se seme zatre, neka ga sunce nikad ne ogreje, neka ga stigne božja kazna“ i sl. Kako je vreme pokazalo, oni na koje je ciljano – i dalje su živi i zdravi. U čemu je “štos”? Kako to da kletve u nekim slučajevima deluju (mnogo toga može se naći u pričama naših čitalaca u rubrici “Šta nam se događa”), a u drugim – nemaju uticaja? Reklo bi se da je stvar u tome što oni na koje je bačena kletva jednostavno – ne veruju u njen učinak. A kada bi poverovali – loše bi im se pisalo… Ovo nije prazna priča, već dokumentovana ozbiljnim naučnim istraživanjima, baziranim na proučavanju ne magije, već – biologije….

VEŠTICA I MLINAR

Kroz istoriju, poznati su slučajevi “uspelih” kletvi. Da ne idemo dalje u prošlost, zabeležen je “boj” iz 1576, kada su se u bavarskom gradiću, Loru na Majni sukobili veštica Margret Šerčen i mlinar Stofel Zigler: “Ti si ponosni mlinar, ali ja ću uskoro mleti tvoje šape, i bićeš gotov” – upozoravala je Margret. Kako tvrdi istraživač sa Oksfordskog univerziteta Robin Brigs, specijalizovan za istoriju religije i veštičarenja, Zigler se istog trenutka srušio i umro. Takođe, Brigs citira reči francuske veštice Manžat Ljanar, s početka 17. veka: “Kada (veštice) stvarno mrze nekoga, učine da taj dugo pati, i ako ga ne mrze previše, daće mu brzu smrt”. A 1587. portugalski istraživač i prirodnjak Gabriel Soares de Souza izveštava da članovi jednog brazilskog plemena mogu umreti od straha kada ih prokune vrač. Vekovima kasnije, Artur Leonard opisuje u svojoj knjizi iz 1906. The Lower Niger and its Tribes da je u Nigeriji video “više od jednog prekaljenog ratnika kako umire, jer veruje da je začaran.” Još jedan primer poznat u literaturi jeste slučaj Maorke koja je sredinom 19. veka slučajno pojela voće ubrano sa mesta koje je proglašeno tabuom (tapu). Kada je, posle podne istog dana, shvatila da je prekršila tapu, tvrdila je da će je poglavičin duh ubiti. Umrla je u podne narednog dana.

Takođe, u tekstu objavljenom 1942, eksperimentalni psiholog sa Harvarda, Volter Kenon, navodi da su maorski tabui toliko moćni da jak, mlad muškarac može umreti istog dana kada prekrši tapu: “Žrtve umiru… dok njihova snaga ističe kao voda” – komentariše. Iako je poznato da, tu i tamo, vračevi ponekad “pomognu” kletvi tako što dodaju i odgovarajuću dozu otrova, sasvim je dovoljno slučajeva u kojima je kletva sve “odradila” sama.

SVE JE U UMU?
 
U nekim delovima sveta, korišćenje ovih fatalnih moći i dalje je prilično uobičajeno. Od 1969. do 1980. psihijatar Hari Istvil lečio je 39 Aboridžina u Ist Arnhemu, (udaljenoj oblasti severne Australije, a pacijenti su patili od stanja zvanog “strah izazvan čarobnjaštvom” (sorcery induced fear). Drugim rečima – kletva je navela Aboridžine da žive u stanju akutnog užasa. Istvil je čak došao do zaključka da je “stanje rastućeg straha” – treći najuobičajeniji psihitrijski sindrom među njegovim aboridžinskim pacijentima. U trećini slučajeva, iznenadna smrt bliskih članova porodice doprinela je strahu od eventualnih kletvi koje baca lokalni vrač. Drugi “okidači”, kako je naveo Istvil, uključivali su nesvesno skrnavljenje ceremonijalnog zemljišta (što podseća na pomenuti slučaj Maorke), ubistva tokom međuplemenske borbe i – greške koje je počinio pacijentov otac tokom rituala.

Kulturološki i sociološki gledano, kako objašnjava Kenon Istvilovo iskustvo, ponašanje žrtve ukazuje da ona jednostavno veruje je ukleta. “Doživljaju” se najčešće priključuje i porodica, koja prekida socijalne kontakte sa onim na koga su bačene čini. Takođe, dešava se i da se žrtvi redukuje pristip vodi, koja je u tom području vredan, ali i oskudan resurs, a rođaci aktivno rade na tome da žrtvu ubede da nema potrebe da pije i jede, jer je ionako već “na drugoj strani”.

Naravno, nisu kletve “rezervisane” samo za malobrojna preostala primitivna plemena. Ne tako davno, 1968, u jednom francuskom selu, žena koja je sumnjala da je napadnuta magijom, postala je fokus kontra- rituala koje su izvodili članovi njenog mesta. Narednog jutra osumnjičena veštica (piše Brigs), koja je znala za komšijske aktivnosti, završila je u bolnici. U beskraj je lekarima ponavljala jednu rečenicu: “Ja se bojim”. Bila je previše preplašena da bi mogla da jede i umrla je sedam meseci kasnije…

NEUBLAŽENI STRAH

 
Kako se ovo može objasniti sa naučnog gledišta? Prema medicinskom istraživaču dr Džozefi Kampini Bakot sa Univerziteta Ohajo, kod većine onih koji su pogođeni vudu magijom javlja se mučnina, povraćanje, dijareja, promene u ukusu, neobjašnjivi gubitak težine, halucinacije…. Neke žrtve žale se da životinje žive u njihovom telu ili da mile ispod kože, dok drugi imaju nagon da hodaju na sve četiri i čuju čudne glasove ili – pate od grčeva, slabosti, paralize i intenzivnog znojenja. I Istvil pominje da njegovi Aboridžini pate od intenzivne uzrujanosti, vidljivog nemira i obilnog preznojavanja, a noću ne spavaju, već osluškuju čudne zvuke koji se čuju u blizini kolibe.

Ovi simptomi obeležja su stanja “bori se ili beži”. Naime, kada se suočavamo sa nečim potencijalno opasnim, naša tela se pripremaju da se suprotstave opasnosti ili – da pobegnu što brže moguće. Tako nivo glukoze i masti u organizmu raste, da bi mišići bili snabdeveni potrebnom energijom. Krv se sliva iz glave u druge delove tela (što dovodi do bledila), a srce lupa jako i ubrzano. I dah postaje ubrzan, zenice se šire i obliva vas hladan znoj. Promene dolaze i do organa za varenje što, logično – dovodi do mučnine i dijareje.

Stanje “bori se ili beži” priroda je osmislila radi očuvanja naših života, međutim, ako strah pređe u hroničan, priča je – sasvim drugačija. Predugo ostajanje u ovom stanju troši naše mentalne, fizičke i emocionalne rezerve, što dovodi do isrpljenosti kao predispozicije za bolest i smrt. Kod ljudi sa bazičnim zdravstvenim problemima (srce, bubrezi ili pluća), aktivnost simpatičkog nervnog sistema može biti dovoljna da ubije, tako što dovodi do srčanog udara.

S druge strane, kod zdravih ljudi, komentariše američki biolog i psiholog Donald Mors, može doći do smrti kada je stres tako veliki da ubrza smenjivanje simpatičke i parasimpatičke nervne aktivnosti.
Ovi delovi nervnog sistema ispunjavaju različite funkcije, oni su biološki jin i jang. Recimo, simpatičko delovanje ubrzava puls, dok ga parasimaptičko usporava, a balans između dva dejstva veoma je bitan (eto razloga zašto ne možemo da spavamo kada smo pod stresom – ili ako živimo sa kletvom). Mnoge tehnike samopomoći kod stresa – kao što su biofidbek, meditacija i joga – rade delimično na rastu parasimpatičke aktivnosti, tako rebalansirajući vaš nervni sistem.

Mors objašnjava da kod stanja “bori se ili beži” dominira simpatički odgovor (srčani ritam, ritam disanja i krvi pritisak rastu). Međutim, kada osoba veruje da je situacija beznadežna, parasimpatički odgovor proizvodi primetno usporavanje rada srca, a to može dovesti do abnormalnog srčanog ritma i opasno niskog krvnog pritiska. Sve ovo iscrpljuje srce i mozak (zbog manjka kiseonika i hranljivih materija) što može rezultirati i – smrću.

I STRES UBIJA


Slični biološki procesi verovatno su u osnovi i drugih neobjašnjenih smrti. Neki od američkih vojnika koji su umrli prilikom iskrcavanja u Normandiju (konkretno – na Omaha Bič) imali su samo površinske rane – podseća Mors, smatrajući da oni “verovatno umrli od straha”. Poznato je i da posle zemljotresa spasioci nalaze leševe bez znakova povreda. A Kenon podseća i na slučaj čoveka koji je tokom Prvog svetskog rata zatrpan u podrumu nakon eksplozije bombe: preminuo je od posledica šoka posle 48 sati a – autopsijom nije pronađena nijedna povreda.
U Španskom građanskom ratu (1936-1939) lekari su su se susreli sa stanjem nazvanim “zloćudna anksioznost”, koje karakteriše rastući puls (više od 120) i disanje oko tri puta brže od normalnog (što pokazuje na povišenu aktivnost simpatičkog nervnog sistema). Većina pacijenata patila je i od nedostatka hrane i vode i umarali bi za tri ili četiri dana. Autopsije većinom nisu pokazale nikakve povrede ili ozbiljnije bolesti. “Kombinacija nedostatka hrane i vode, anksioznost, veoma ubrzan puls i disanje, udruženi sa dejstvom šoka, imaju trajne efekte, što se vrlo dobro uklapa sa fatalnim uslovima kakvi postoje u primitivnim plemenim” – piše Kenon.
Ipak, ima nade! Isti autor opisuje kako aboridžinski vrač izvodi ceremoniju tokom koje “uklanja” manji objekat (kost, šljunak, štapić….) iz tela pacijenta, tvrdeći da je na taj način otklonio magijom izazvanu bolest. “Žrtva, do tog trenutka na putu ka smrti, diže glavu i gleda u čuđenju u predmet. Zatim traži vodu i brzo se oporavlja” – navodi.
Placebo ili ne – stvar funkcioniše… I, eto rešenja: ako u kletvu ne verujete – ne može vam ništa. A i ako poverujete, nađite nekoga da vas “razmađija” ili makar – da vas uveri da su čini skinute…

(Izvor: Trece oko)
Share on Google Plus

Astro sajt: Info

INFOrmacije i saveti za ljude otvorenog duha.
    Blogger Comment
    Facebook Comment

0 коментара:

Постави коментар