Promena u računanju vremena povezana sa stresom i bolešću kod ljudi?

Ovog marta ponovo smo pomerili kazaljke na satovima, zarad tzv. letnjeg računanja vremena. Koliko su, međutim, ovakve promene dobre za naš organizam?

Foto: Kerem Yucel / Freeimages.com

U Srbiji je letnje računanje vremena uvedeno 27. marta 1983. godine. Od 1995. godine satovi su pomerani u poslednjoj sedmici septembra na osnovu odluka koje je donosila Vlada, a pre pet godina donet je novi zakon kojim je letnje računanje vremena usklađeno sa Evropskom unijom.

Prelazak na letnje vreme je uveden 1916. godine u zemljama severa Evrope, a od tada ga je prihvatilo oko 70 zemalja sveta, računajući da time štede električnu energiju tako što period dnevnog svetla sa ranih jutarnjih sati "premeštaju" na veče.

Ali, koliko je to sve dobro za nas organizam?

Prelazak na zimsko ili letnje računanje vremena remeti prirodni ritam sna i budnosti, što organizam veoma teško podnosi. Potrebne su i do četiri sedmice da se adaptiramo na ranije ustajanje, a smanjena produktivnost i odraslih i dece prisutna je na svim poljima.

Vodeći nemački hronobiolog Til Roneberg već dugo vremena zalaže se za ukidanje prelaska na zimsko i letnje vreme u celom svetu, smatrajući da pomeranje kazaljki na časovnicima ima izuzetno štetne posledice po organizam.

Prelazak na letnje vreme, za nemačkog biologa specijalizovanog za oblast fenomena bioloških ritmova, predstavlja nedopustivo mešanje u prirodni ritam sna i budnosti.

Na osnovu mnogobrojnih eksperimenata, Roneberg dokazuje da taj, kako kaže, kolektivni dogovor da radno vreme počinje jedan sat ranije, veoma negativno utiče ne samo na subjektivno osećanje ljudi, već i na njihovu produktivnost.

Za usklađivanje unutrašnjih časovnika sa socijalnim pri prelasku na letnje ili zimsko vreme potrebno je najmanje tri do četiri nedelje, objašnjava nemački naučnik.

Opasniji po organizam od toga je samo rad u smenama, kada se dan menja za noć, a noć za dan.

Takvu dinamiku, međutim, diktiraju potrebe proizvodnje, a prelazak na letnje vreme je potpuna besmislica, zaključuje Roneberg.

Potrebe za snom, kao i vreme za uspavljivanje i buđenje su individualni i u velikoj meri genetski određeni, ukazuje u svojoj knjizi Wie wir ticken (Kako rade naši unutrašnji satovi) vodeći nemački hronobiolog.

Roneberg, koji je vodio istraživanja u Nemačkoj, Španiji, SAD, Indiji i Brazilu i analizirao detaljne informacije o 80.000 stanovnika na tri kontinenta, smatra da je uvreženo mišljenje da su oni koji ne ustaju rano lenjivci beznadežno zastarelo, i verovatno odgovaralo stvarnosti kada se većina stanovništva bavila poljoprivredom na predindustirjskom nivou.

Oko 60 odsto Evropljana ubraja se u takozvani noćni tip, što znači da ležu kasno, a kasno i ustaju, što nije uvek i moguće.

Unutrašnji, biološki sat mora da se usklađuje sa socijalnim, tako da zbog odlaska na posao ili u školu svi moraju ranije da ustaju, bez obzira na to kada su otišli na počinak. Posledice su poznate - otežana koncentracija, razdražljivost, brzo zamaranje, teže podnošenje fizičkog, umnog i emocionalnog opterećenja.

Iako bi se reklo da bi ranijim odlaskom na spavanje problem bio rešen, dužina sna nije najvažnija, ističe Roneberg.

Ukoliko je san u koliziji sa genetski određenim bioritmom, slična korekcija režima sna i budnosti nije od pomoći.

San je kopleksan proces: usporavaju se refleksi, postepeno se snižava temperatura tela i hormonska aktivnost, strukturišu se međućelijski procesi. Ukoliko do buđenja dolazi protiv volje organizma u neželjeno vreme, sve kreće naopako.

Osim toga, pravilan san (i budnost) zavise od mnogo više faktora, nego samo pripadnost ranoraniocima ili noćnim pticama. Stepen umora, uzrast, pol, način života, godišnje doba, tvrdi nemački hronobiolog, imaju veoma važnu ulogu.

Ističući da raniji odlazak u krevet ignoriše bioritmičku specifičnost uzrasta, Til Roneberg navodi da nije u pitanju disciplina već biologija, te da je nemoguće odrediti univerzalan, za sve jedinstven ritam sna i budnosti.

Kod muškaraca i žena, na primer, dnevni ritam se ne menja jednostavno sa uzrastom, već su promene različite i retko se podudaraju.

Autor knjige, šaleći se, ukazuje da se upravo time može objasniti zbog čega se zreli muškarci često žene mladim devojkama. Velika je verovatnoća da će unutrašnji časovnici muškaraca od 40 do 45 godina i žena od 30 do 35 godina biti usklađeni.

Još jedan faktor u podešavanju naših unutrašnjih časovnika igra ključnu ulogu, a to je prirodna svetlost. Čak i u sobi sa lusterima, osvetljenost ne premašuje par stotina luksa, dok je na ulici kišovitog dana nivo osvetljenosti 1.000 luksa, a sunčanog čak 100.000. Poznato je svima da se leti lakše budimo nego zimi.

Uprkos tome, i u tom slučaju postoje određene nijanse. Svako narušavanje prirodnog ritma, koji reguliše režim sna pogoršava stabilnost našeg unutrašnjeg časovnika, odnosno celog organizma.

Pored Islanda, jedine evropske zemlje koja nije uvela zimsko i letnje računanje vremena, ovog vikenda ni Rusi, prvi put posle 30 godina, neće pomerati kazaljke sata unazad. Rusija ostaje u "letnjem vremenu", po Zakonu o računanju vremena koji je proletos donesen na inicijativu predsednika Dmitrija Medvedeva.
"Nećemo prelaziti na zimsko vreme", rekao je tada ruski predsjednik, uz napomenu da je prilagođavanje pomjeranju kazaljki povezano sa stresom i bolešću kod ljudi.
Share on Google Plus

Astro sajt: Info

INFOrmacije i saveti za ljude otvorenog duha.
    Blogger Comment
    Facebook Comment

0 коментара:

Постави коментар