Da li je Isus umro za naše grehe?

Zašto bi Bog poslao Isusa kao žrtveno jagnje da umre za grehove čovečanstva, umesto da jednostavno uništi greh ili ponudi milosrđe i oproštaj svima koje je stvorio? Zašto bi svemoćnom biću bio potreban posrednik?


Mnogi teolozi i filosofi pokušavali su da daju odgovore na ta pitanja, ali je za sve njih zajednička ideja “žrtvenog jagnjeta”. Naime, hrišćanstvo pravda tu ideju time što je Isusa ubio naš greh, a ne Bog.

Rana crkva primarno je propagirala ideju da je Isusova smrt pobeda nad grehom i smrću. U Srednjem veku sveti Anselmo smatrao je da je Bog-Čovek neophodan radi velike gravitacije greha: greh je razljutio Boga i čovečanstvo je moralo to nečim da plati.

Ljudska vrsta nije bila u stanju da pruži adekvatnu naknadu, pa je Isus postao zamena, vraćajući dugove naroda sopstvenom smrću.

Međutim, ta ideja se nije uvek tako tumačila. Trenutno verovanje nije oduvek bilo kamen temeljac hrišćanstva.

Naime, do 16. veka, ideja se zasnivala na kazni. Zbog ogromnog ljudskog greha, Bog je prokleo čovečanstvo, a Isus je postao zamena za sve ljude.

Međutim, crkveni oci zaključili su da božanstvu nije potrebno da izliva bes nad nemoćnim čovečanstvom, niti mu je za tako nešto potreban posrednik.

Posrednik je potreban nama.

Jagnje Božije nije čovečanstvo ponudilo Bogu, nego Bog nama kako bi omogućio nastajanje drugačijeg sveta.

Bog ponovo predstavlja sebe svetu kroz Hrista, svoje drugo lice, koji je žrtva ljudi i koji se bori za red, sigurnost i zaštitu u zamenu za žrtvu.



Važnost žrtve


Ideja da je žrtvovanje živog bića bilo neophodno da bi Bog bio zadovoljan i oprostio nam grehe, postoji mnogo duže od hrišćanstva.

Žrtvovanje životinja i dalje postoji u nekim religijama, kao i u Starom Zavetu, a Avramova vera je čak testirana zahtevom da žrtvuje sopstvenog sina.

Važnost žrtve je deo vere pojedinca i postojala je i u kulturi starih Rimljana gde su tipovi žrtava zavisili od specifičnih karakteristika Boga kom je prinošena. Neke predhrišćanske kulture čak su praktikovale ljudsku žrtvu, ali su je Rimljani zabranili. Zanimljivo je da su se stavovi menjali i o svrsi Isusove žrtve.

U četvrtom veku mistik i teolog Grigorije iz Nise smatrao je da je Isusova smrt čin oslobađanja čovečanstva od ropstva Satani.

Sedam stotina godina kasnije, teolog pod imenom Abelar zalagao se za to da je Isus zapravo odgovor čiste ljubavi, u suočavanju sa nasiljem, mržnjom i smrću. U tom smislu, Isusova žrtva imala je za cilj da transformiše ljudsku psihu i okrene nas od teologije žrtve radi iskupljenja, ka teologiji žrtvene ljubavi.

Savremeni teolog Volter Vink odlazi korak dalje tvrdeći da je teologija iskupljenja protiv Jevanđelja, jer se usmerava na nasilan čin, a ne vrednosti mirne skrušenosti i saosećanja koje je propagirao Hrist.

Razrešiti uzrok Isusove smrti je nemoguć zadatak. Što je još važnije, takva debata će biti nastavljena još dugo.

Za milione, ideja da je Isus umro radi njihovih grehova ne samo da definiše našu veru, nego i razumevanje prirode Boga.

Za druge, to je osnovni razlog odbacivanja Hrišćanstva i verovanja da je na njegovom čelu krvožedni Bog koji zahteva smrt u zamenu za milost.

U šta vi verujete?
Share on Google Plus

Astro sajt: Info

INFOrmacije i saveti za ljude otvorenog duha.
    Blogger Comment
    Facebook Comment

1 коментара:

  1. Bog se vekovima prihvata kao aksiom i neko ko uvek ima opravdanje za svoje najbolje namere i žrtvovanje Hrista je promašena ideja da se išta u ljudima može promeniti u duši i srcu.Od nastanka ljudi na planeti je jasno da u ljudima ima mnogo više zla nego dobrog i potpuna je iluzija da se jednim žrtvovanjem Hrista pojedinci mogu promeniti ka primarno pzitivnim stvarima.Večita je i neutaživa želja ljudi da poseduju vlast i bogatstva kojima će eksploatisati većinu, a da i ne govorimo koliko ljudi ne haje za poštovanje prirode od kojih im zavisi sam opstanak na planeti.

    ОдговориИзбриши