.jpg)
Dan rođenja Isusa Hrista, je najradosniji i jedan od najvećih hrišćanskih praznika. Sam Božić je trodnevni praznik, a ako računamo i Badnji dan, kojim se završava zimski četrdesetodnevni post, onda je to četvorodnevna svetkovina okrenuta prvenstveno domu i porodici.
U srpskom narodu proslavljanje Božića predstavlja usklađen spoj crkvenih, liturgijskih i folklornih običaja, koji svojom raznovrsnošću daju posebnu lepotu ovim svečarskim danima.
Od dana Hristovog rođenja započinje hrišćanska era, i od tog dana hrišćanski narodi, a i ostali svet, počeli su da računaju godine. U spomen na rođenje Isusa Hrista, još od apostolskih vremena, ustanovljen je veliki praznik - Božić.
Božić se od početka nije praznovao istog dana, već je tek u 4. veku uvedeno da se Božić praznuje odvojeno od Bogojavljenja i da se praznuje 25. decembra, po Julijanskom kalendaru (7. januara, po novom, Gregorijanskom). Toga istog dana Rimljani su imali praznik koji se zvao "Dies natalis Solis invicti", dan slavljenja sunca koje se neprestano vraća k letu i obnavlja, pa je praznovanje Božića određeno u taj dan da bi se potisnuo ovaj rimski praznik.
Da bi se hrišćani dostojno pripremili za Božić ustanovljen je post od 28. decembra do 6. januara uveče (od 15. novembra do 24. decembra). Božić, ma u koji dan pao, mrsni je dan.
O Božiću ljudi se, umesto uobičajenog pozdrava, vernici pozdravljaju sa "Hristos se rodi" i "Vaistinu se rodi".
Božiću prethodi Badnji dan, kada se vrše pripreme za proslavu Hristovog rođenja - sečenje badnjaka, spremanje božićnog ručka, a uveče se bdi da se dočeka Božić. Badnji dan i Badnje veče, praznike koji najavljuju Božić, pravoslavni vernici koji poštuju Julijanski kalendar, obeležavaju 6. januara prazničnim bdenijima i paljenjem badnjaka.
Prema drevnom verovanju i običaju, Božić se smatra veselim porodičnim praznikom. Na taj dan se ne ide u goste, već se Hristovo rođenje proslavlja u sopstvenoj kući. Hrišćani tradicionalno veruju da bi tog dana svi koji su tokom godine bili u svađi, trebalo da se izmire i eventualno oproste jedni drugima nanete uvrede.
SIMBOLI BOZIĆA
SLAMA - simbol jasli u Vitlejemskoj pećini u koje je položen novorođeni Isus.
NOVČIĆI - u slami simbolišu zlato kojim je darivan Isus.
ORASI - u slami i u uglovima sobe simbolišu da Bog vlada nad sve četiri strane sveta.
KAĐENJE DOMA - simbol smirne i tamjana kojima je, takođe, darivan Hrist.
POLOŽAJNIK - jedini gost na sam Božić, najčešće je muško dete ili mladić, jer po reči Spasitelja: "Ko primi dete u ime moje, mene prima". Zato se položajnik prima kao sam Gospod - koji svojim rođenjem u sve domove ljudske donosi mir i dobru volju.
BADNJAK (mlad cerić, javor ili hrast) - predstavlja grane kojima je založena vatra po Isusovom rođenju. To je i simbol Isusa Hrista koji je u naponu svoje snage, silom svoga Božanstva, raskinuo lance ropstva grehu, preporodio čoveka i u njemu razbuktao plamen ljubavi prema dobru, vrlini - prema Bogu, najvećem dobru, omogućivši mu spasenje od greha, zla i večne smrti - smrti duhovne, kao što i mlad cerić, odnosno hrastić, silinom svojom razbuktava vatru na ognjištu, a jarkim plamenom svojim obasjava sve kutove domova naših.
BOŽIĆNI RUČAK - običaj da se po dolasku iz crkve, posle dugotrajnog posta, svi ukućani obredno omrse, najčešće pečenicom s ražnja kojom je domaćin prethodno polazio stoku. Prvog dana Božića ne ide se nigde iz kuće, uživa se u prazničnoj trpezi, toploj kući i svečanom okruženju. Ručak je najsvečaniji trenutak Božića, imao je obredno značenje, a pripremala su se i određena jela. Svi članovi porodice morali su biti na okupu za vreme božićnog ručka, a položajnik je glavni i jedini gost. Pred iznošenje jela, domaćica je kadila trpezu, a zatim i jelo, kao i sve prostorije u kući. Kađenjem se želela zaštititi trpeza i kuća od nevidljivih sila.
Ručak je započinjao molitvom koju je najčešće čitao domaćin ili neko od dece. Pred sam ručak, a u nekim kućama samo za vreme presecanja božićnog kolača, paljena je božićna sveća. Ručak je iznošen na istu trpezu na kojoj je bila i badnja večera, sa slamom na stolu. Božićna trpeza, po narodnom shvatanju, morala je biti puna i obilna. Jela s trpeze se nisu sklanjala čitavog Božića. Najznačajniji elementi božićnog ručka su: rezanje božićnog velikog kolača, jedenje božićne pečenice i paljenje božićne sveće. Drugi dan praznika je prilika za posete rođacima i prijateljima, i to se običava u svim krajevima.
BOŽIĆ BATA - Svi koji su okretali česnicu, znaju da se tom prilikom peva pesma: "Božić, Božić bata, nosi kitu zlata, da pozlati vrata i oboja poboja, i svu kuću do krova". Ovde "bata" nije imenica, nego prezent glagola "batati", što znači "stupati, koračati". To jest, Božić korača, dolazi da bi nam doneo radost i zlatom te radosti pozlatio svu kuću do krova i sva srca do vrha napunio milošću. "Slava Bogu na visini, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja" - kliče Crkva u božićne dane. Nema, dakle, nikakvog bate, ali zato i bate i seke, i očevi i majke, i dede i babe dočekuju Božića, boga koji je postao naš brat i pozvao nas svom nebeskom ocu. Pošto su znali tu tajnu, među Srbima je sve, vekovima, bilo "sveto čestito, i milome Bogu pristupačno", tumači crkva.
0 коментара:
Постави коментар